Lejla

Gledam u Murata dok razgovara sa niskim proćelavim čovjekom u kasnim šezdesetim za kojeg Ajše kaže da je naš porodični ljekar, dok u sebi prerađujem činjenicu koju sam upravo čula.

Trudna sam.

Da je moja majka tu sad bi vrištala od sreće, djeca u braku za nju su bila jako bitna. Ne samo za moju majku već i za veliku većinu žena ovog doba. Žene koje ne bi svojim muževima podarile potomke su često bile izložene ruglu u društvu i takve žene bi se izbjegavale jer se vjerovalo da donose lošu sreću djevojkama što je po meni bila njaveća glupost. 

Budući da smo ja i Murat već skoro godinu dana bili u braku vjerujem da je glavna tema tračeva u okrugu bila upravo moja trudnoća.

No za razliku od moje majke koju će ova činjenica sigurno obradovati ja nisam bila baš sigura da li sam sretna ili tužna zbog toga. 

Zbunjena sam, u ovom periodu nisam razmišljala o bebama, a ne vjerujem da je i Muratu bilo na pameti dijete pored svih problema koje ima na ranču.

Gledam u njegovo lice i na njenu ne vidim sreću, gleda u doktora jako strogo i profesijonalno, sluša ono što mu doktor priča, ali on ne govori puno.

Kad završi sa Muratom doktor se obrati meni.

"Gospođo čuli ste što sam rekao vašem mužu?" 

Potvrdno klimam glavom iako nemam pojma o čemu  je pričao, previše mi je stvari bilo na pameti u tom trenutku da bi ga slušala.

"Morate dobro da pazite na svoje zdravlje, jedite redovno i dobro pazite šta jedete. Druga stvar recite svojoj poslugi da Vam prestane toliko pritrzati steznjak, ugušit čete se." -Opet klimnem ne odgovarajući ništa.

"Shvatam da je ovo za vas šok i da ste još pod utiskom, ali nemojte biti sve će biti u najboljem redu."

"Hvala Vam."

"Nema na čemu, ja ću doći za par dana da obavimo detaljan pregled nadam se da ću Vas tada naći u boljem stanju."

Klimnem glavom, a doktor se pozdravi sa Muratom i ode, Ajše ga isprati.

Murat i dalje stoji na istom mjestu gdje je i bio od trenutka kad sam se probudila. Gledam ga i sad mi izgleda ljutito. Sačekam par trenutaka čekajući ga da progovori prvi, ali to se ne desi. Pa ja odlučim započeti razgovor.

"Murat." -Pozovem ga, no on ne reaguje kao da me ne čuje.

"Jesi li nešto ljut na mene?" -Nastavim.

"Jel ne trebam biti?" -Jedva progovori.

"Zar trebaš? Zašto si ljut?"

Samo šuti i gleda me tim pogledom, da ne mogu odlučiti je li bijesan ili samo jako tužan.

"Nisi valjda ljut zbog bebe. Ne želiš dijete?"

Na spomen bebe njegove se usne spoje u crtu, a mišići na vilici mu zaigraju.

Definitivo ljut!

Okrene mi leđa, zagleda se kroz prozor i dalje ne progovarajući ni riječ. 

"Murat moramo da razgovaramo i riješimo ovo normalo, zato molim te dođi sjedni pored mene." -Nastavljam da mu se obraćam dok on uporno samo šuti, zemljišno gledajući kroz prozor.

"Dobro kad neće brdo Muhamedu eto Muhameda brdu." -Kažem i krenem se dići iz kreveta.

"Vrati se u krevet!" -Začujem njegov ozbiljni glas prije nego mi noge dotaknu pod.

Okrenem se prema njemu i vidim da me gleda, pogled mu je ozbiljan i sad sam već uplašena.

"Zašto?"

"Doktor je rekao da moraš da miruješ."

"Ako ti je toliko bitno to što je doktor rekao za mene zašto onda fino ne dođeš i ne razgovaraš sa mnom. Zašto samo šutiš i mučiš me?!"

U tom momentu Ajše uđe u sobu.

"Ja se izvinjavam." -Krene se vratiti kad ugleda da je Murat i dalje tu.

"Uđi Ajše." -Kaže joj on.

"Izvolite gospodine."

"Gdje je Marija?"

"Tu je u hodniku. Zašto gospodine?"

"Pozovi je!" -Ajše  se polako okreće, izađe iz sobe, a nedugo zatim vrati se sa Marijom.

"Tražili ste me gospodine?" -Kaže Marija.

"Je li gospođica Lejla danas nešto jela?"

"Nije gospodine."

"Zašto?"

"Nisam htjela jesti, ne diši frku oko toga." -Ubacim se kad vidim da se sprema opet kritikovati, a on me samo pogleda te vrati svoj pogled na njih dvije.

"Nisam li ja naredio da Lejla mora jesti i nisam li tebe i Ajše zadužio za to."

"Jeste ali.."

"Nema ali, ono što ja kažem ima da se poštuje u ovoj kući. Je li Vam to jasno?! "

Oči su mu frcale od ljutnje, a njih dvije su stajale pred njim kao preplašeni miševi. Nikada ga dosad nisam vidjela da diže glas na svoju poslugu ili radnike, mogla sam samo zamišljati kako je njima bilo sad.

"Jasno gospodine!" -Odgovorile su u glas.

"Ajše odi u kuhinju i naredi da se za gospođu Lejlu spremi kvalitetna večera. Donesi joj to u sobu i ovoga puta se uvjeri da je jela. Jasno!"

"Jeste gospodine. Odmah ću."

Mogla sam vidjeti suzu u Ajšinom oku, znala sam koliko je obožavala Murata. Ovako njegovo ponašanje prema njoj bilo joj je gore od bilo kakve kazne.

"Možeš ići sad." -Ajše i Marija su se okrenule te krenule izaći iz sobe kad je Murat opet zagrmio.

"Ne ti Marija!"

"Recite gospodine." -Odmah je reagovala.

"Ko je dozvolio gospođi Lejli da izađe u šetnju?" -Na ovo sam se i ja lecnula te ga ošinula pogledom, ali se on nije obazirao na mene.

"Pitao sam te nešto Marija?"

"Ne znam gospodine."

"Zašto ne znaš?" -Marija je samo slegnula ramenima jer nije znala šta da mu odgovori na to, a on je nastavio.

"Jesam li ja rekao da gospođa Lejla ne može da izlazi nigdje bez moje dozvole?"

"Jeste gospodine."

Molim?!

"Zašto se moje naredbe ne slušaju u zadnje vrijeme?"

"Gospodine mi.."

"Ne zanimaju me opravdanja i izgovori Marija, ovo Vam je posljednje upozorenje da znate. Neću tolerisati još jednu grešku na ovu temu i nepoštivanje mojih riječi. Neka Vam to svima bude jasno!!"

"Dobro gospodine, neće se ponoviti."

"Još nešto obavijesti za to i moju tetku, od sad pa nadalje samo ja i jedino JA se pitam za dozvoli bilo čega u vezi Lejle. Tetka i ostali nemaju ništa sa tim."

"Razumijem gospodine."

"Možeš ići." -Klimnula je glavom i tužno izašla iz sobe, a ja sam ostala otvorenih usta kao riba.

"Koji vrag je ovo bio?!" -Upitala sam ga.

"Pazi na taj jezik!" -Prosiktao je kroz zube.

"Ja nisam željela jesti zašto za to kriviš njih?"

"Sve što sam upravo rekao njima odnosilo se i na tebe Lejla. Od sad pa nadalje neću da čujem protivljenje i nepoštivanje mojih riječi."

"Alii.."

"Nema ali ako sam ti rekao da jedeš, jest ćeš i kraj priče."

"Ti nisi.."

"Čula si doktora šta ti je rekao, do ovog ne bi došlo da se ponašaš odgovoran prema sebi i svom zdravlju."

"Hoćeš reći da sam neodgovorna. Murat mogu sama da brinem o sebi."

"Vidim." 

"Šta to treba da znači?!"

"Ništa, ovaj razgovor je završen."

"Nije završen Murat!!" -Samo me pogledao smrknuto.

"Do ovog svega ne bi došlo da se ti ponašaš kao normalan muž i da se brineš o meni." -Nastavila sam.

"Nisi li malo prije rekla da možeš sama da brineš o sebi."

"Ne mislim na to, mislim na tvoje ponašanje prema meni."

"Moje ponašanje prema tebi je puno bolje od onoga što si zaslužila Lejla."

"Molim?! Murat ne možeš tako da razgovaraš sa mnom."

Okrenuo se i krenuo izaći iz sobe.

"Ne možeš da mi brani izlaske, ja nisam tvoj zarobljenik. Mogu da radim šta želim." -Skočila sam sa kreveta kako bi ga zaustavila, a on se na te moje riječi okrenuo i u sekundi stvorio ispred mene.

"Ti si moja žena i nećeš raditi šta ti želiš nego ono što ti ja kažem!"

"Ma nemoj!!"

"Lejla slušat ćeš me htjela ti to ili ne."

"A šta ako neću?"

"Jel ti stvarno ispituješ granice moga strpljenja." -Rukom me uhvatio za lakat i unio mi se u lice. 

Uplašila sam se, znala sam da je mogao upotrijebiti silu nad mnom kad god je to želio. I niko mu nije mogao oduzeti pravo a to, niti bi ga ko kritikovao zbog toga. Imao je pravo raditi sa mnom šta želi, a ja se nisam imala pravo ni pobuniti za to. U vremenu u kome sam živjela muževi su bili vlasnici sudbine svojih žena, imali su apsolutna prava na njihove živote i sve u vezi njih.

Suza je nekontrolirano skliznula iz mog oka, a njegov stisak je popustio. Okrenuo se i izašao iz sobe, ovoga puta nisam ništa rekla.

Ajše mi je donijela večeru i prepričavala priče sa ranča. Već su svi na ranču znali da sam trudna i radovali su se tome što će njihov gazda imati nasljednika.

Da, baš nasljednika jer od mene se očekivalo da rađam mušku djecu, ženska djeca su bila prokletsvo i nisi bila baš poželjnna u velikim i moćnim porodicama kao što su Montegregorevi.

Nisam uspjela ni završiti večeru kad je moja Muratova draga tetka uletila u moju sobu.

"Šta si uradila da onako iznerviraš svog muža?"

"Molim?" -Nije mi bilo jasno o čemu priča.

"Trudnoća je nešto što treba da se slavi, treba da budeš u blagostanju sa svojim mužem, a ne da ga tjeraš od sebe."

"Ne tjeram ga ja."

"Ne moraš ništa da mi pričaš vidjela sam na njemu sve."

"Ne znam šta je uradio Murat ali.."

"Znaš li gdje je on sad."

"Ne samo je izašao, nije mi rekao gdje ide."

"Ne znaš nikad! Zato što te i ne zanima."

"Murat nikome ne polaže račune gdje i kad ide, šta ja mogu tu."

"Da se ponašaš kao normalna žena možda bi ti i rekao."

"Šta želite da kažete time?!"

Samo je odpuhnula i izletila iz sobe, bila sam ljuta na nju a znala sam da je upravu. Nisam znala gdje je Murat, nije mi govorio gdje ide i to me izluđivalo. 

Trudna sam, trebao bi se veseliti i trebao bi biti uz mene, uz svoju ženu a on je bio Bog zna gdje i sa kim.

Noć je već uveliko pala, a Murat se još uvijek nije vratio. Poslala sam Ajše da se raspita na ranču i niko ga nije vidio od danas kad je bjesan na Aresu izjurio van ranča.

Ponoć se bližila a meni san nije išao na oči, čekala sam ga i molila se Bogu da dođe. Nisam se više imala snage boriti protiv sebe i njega, nisam više mogla izdržati da mi bude blizu a da me ne uzme u svoje naručuje i ne nasmiješi mi se. Bio je grub prema meni i to me razaralo iznutra.

Posmatrale sam plamen svijeća na kamionu izgubljena u svojim mislima kad su se vrata moje sobe otvorila bez kucanja.

Skočila sam sa kreveta uplašena.

"Murat, uplašio si me."

"Jesam li? Zašto, očekivala si nekog drugog."

"Molim, koga bih očekivala u ova doba."

"Znaš ti dobro na koga ja mislim."

"Ne znam, ne razumijem te Murat. O čemu pričaš?"

"Pričam o gospodinu Ahmedu Sahinu i tebi gospođo."

Srce mi je zastalo na spomen njegovog imena.

"Šutiš, šutiš sve znam Lejla, slobodno kaži, sami smo u sobi nema razloga da kriješ."

"Ne znam o čemu pričaš, ne krijem ništa."

"Ne laži me!" -Glas mu je bio grub i hrapav, a pogled hladan i pun mržnje. 

"Ne lažem te Murat, smiri se."

"Neću da se smirim, dosta si me pravila budalom. Kaži mi, nikad nisi prekinula sa njim. Jel li ti drago što je sad tu pa možeš da se vidiš sa njim kad poželi."

"Ne znam o čemu pričaš. Ko je tu?"

"Ne laži me više Lejla!!" -Šakom je lupio o zid i na zidu je ostala rupa kroz koju je prošla njegova ruka.

"Murat!!" -Vrisnula sam te požurila prema njemu da provjerim je li povrijeđen.

"Pusti me, ne diraj me." -Prosiktao je na mene.

"Pusti me da ti pogledam ruku. Jesi li dobro?"

"Nisam dobro." 

"Murat dozvoli mi da ti pomognem."

"Želiš da mi pomogneš?"

"Da."

"Onda mi reci čije je to dijete u tome stomaku?"

Ta rečenica me oborila sa nogu, sreća da se stolica nalazila u blizini. Sjela sam na stolicu instinktivno se hvatajući za stomak. Nisam mogla vjerovati onome što čujem iz njegovih usta. 

"Šta to pričaš Murat, dijete je tvoje znaš to."

"A tvoj dragi zaručnik?"

"Ahmed nije moj zaručnik, ti si moj muž i znaš da sam samo sa tobom.."

"A sa njim kao nisi."

"Murat molim te prestani, ne znam o čemu pričaš. Ne radi nam ovo, molim te."

"Trudna si dvije do tri nedjelje Lejla, tako je doktor rekao?"

"Dobro iii."

"Mi nismo bili zajedno više od mjesec dana Lejla."

"Murat dijete je tvoje, ne znam šta ti je ko rekao ali beba je tvoja." 

Suze su mi se slijevale niz obraze ali njega to očito nije diralo. 

"Prestani da plačeš i reci mi čija je dijete?"

"Tvoje, kunem se. Nikad nisam bila sa drugim muškarcem."

"Gdje si bila onaj dan kad si tetki rekla da ideš u posjetu roditeljima?"

"Bila sam kod njih, kako sam i rekla."

"Ne laži!!" -Pobjesnio je te me uhvatio za nadlakticu naglo me dižući sa stolice i privlačeći sebi.

"Kaži mi sa kim si bila Lejla, gubim kontrolu."

"Bila sam kod roditelja."

"Lejlaa!!"

"Istina je! Pusti me molim te, Murat trudna sam."

"Kažeš da se nisi vidjela sa njim?"

"Sa kim?"

"Sa Ahmetom."

Šutila sam jer nisam znala šta da odgovorim.

"Odgovori mi!" -Jače me stisnuo.

"Molim te se smiri Murat."

"Neću da se smirim, govori!!"

"Vidjela sam se sa njim."

"Znao sam. Lagala si da ideš roditeljima kako bi se sastajala sa ljubavnikom po šumi."

"Kunem ti se da nisam."

"Prestani da lažeš, dosta mi te je viša. Sutra ujutro ću te vratiti roditeljima pa neka vide kako su odgojili svoju kćer." -Gurnuo me nazad na stolicu te krenuo izaći iz sobe.

"Ne, Murat nije onako kako ti misliš."

"Nego kako je?"

"Molim te stani, sve ću ti ispričati."

"Ne želim više da te slušam, ne želim da te gledam u svoju kuću Lejla. Kao što sam rekao ujutro te vraćam ocu."

"Ne molim te Murat, slušaj me." -Pala sam na koljena ispred njega.

"Nisam te prevarila. Nikad to ne bi uradila."

"Sastala si se sa Ahmedom Sahinom, nosiš njegovo dijete i pričaš da me nisi prevarila."

"Ne, ne, nee!! Murat saslušaj me, kunem se da nije tako. Sve ću ti ispričat, samo me slušaj molim te."

"Nema se tu šta više pričat Lejla. Ja sam rekao svoje. "

"Ne molim te, Muratt!"

Na koljenima ispred njega sam se lomila na hiljadu djelića preklinjući ga da me sasluša. Nije mu bilo svejedno, bio je ljut i tijelo mu je bilo napeto, ali njegove oči su patile. Boljelo ga je jer ni on nije želio da ovo bude naš kraj, nije želio da to što priča za mene i Ahmeda bude istina.

"Slušam te."

Njegov glas odzvanjao je u mojim ušima, a ja nisam znala šta da mu kažem.

Kako da počnem?

Evo ga i nastavak, nadam se da Vam se sviđa! Pišite mi vaša mišljenja u komentare i vote naravno kome se sviđa i ko želi nastavak ove priče.
Lijep pozdrav 😘😘
Dream_Nela ♡