AJANA

Bila sam primorana od strane mog brata da se pozabavim marketingom Nikoline klinike i već drugi sat sam sedela kancelariji moje snaje ne radeći ništa, jer je moj greh bio dežuran. Imala sam sreću što je moja snaja na operaciji i nadala sam se da će to što duže potrajati, jer nakon toga neću više imati izgovor za traćenje vremena u kancelariji.

Osećala sam se kao malo dete koje se krije od roditelja, ali previše sam volela Stefani da bih je povredila. Sam ton njenog glasa dok je govorila o njemu bio je dovoljan da shvatim, da je njihov odnos daleko od prijateljskog.

Telefon mi zazvoni i vodim da mi je stigla poruka od Lene, što mi odmah izmami osmeh. Gledam u fotografije oslikanih bolnički zidova koje mi je poslata i divim se umeću moje prijateljice.

Šta misliš? Da nisam preterala.

Nisi, ovo je raj za oči. Nego Leno, kada se vraćaš? 

Hvala ti, ali mislim da sam mogla ovo i bolje da odradim.  Moram da idem, traže me. 

U redu, zovi me kada završiš.

Ugasim telefon i odložim ga na radni sto ispred sebe, zaista me interesuje ko je nepoznati doktor koji mami uzdahe moje prijateljice. Podignem pogled, jer je neko lupao na vrata i privukao mi pažnju.

"Ja ovo više ne mogu, hoću odmor." -Stefani je teatralno ušla u kancelariju: "Nikol, ne mogu više ovo da izdržim, pet dana funkcionišem na manje od četiri sata sna… Ajana, šta ti radiš ovde?"

"Čekam Nikol da završi sa operacijom, treba da se pozabavimo oko marketinga klinike."

"Neka ti je srećno sa tim, Nikol ne interesuje ništa što nema veze sa njenim pacijentima; čak ni rođena sestra..." -Stefani se smestila na trosed.

"Težak dan?" -Upitno pogledam prijateljicu.

"Nemoj ništa da me pitaš, jer trenutno mrzim sve oko sebe. Gladna sam, umorna i neispavana, a nemam ni više čistih uniformi."

"Ja zaista ne znam kako ti izdržavaš, trebala bi nekada i da odmoriš."

"Želim i ja to, ali dok gledam radoholičarku od svoje sestre ne mogu da se ne osetim kao lenština. Takođe mentor kojeg mi je našla je nemilosrdan, znam da je sve to za moje dobro; ali nedostaje mi Vilijam. Ne sećam se kada sam poslednji put dobila slobodan dan."

Prisetim se razgovora Maksimilijana i njegovog prijatelja, jer su uvek imali primedbe na njega. Pogotovo moj brat, jer mislim da sam čula da je između Nikol i njega bilo nešto.

"To je onaj na koga su se Maks i Leo žalili?" -Upitam i ugrizem se za jezik, jer shvatim da sam pitala nešto što nisam trebala.

"Tako je, on je pre svega dobar čovek, a zatim i odličan doktor. Više sam volela njegove metode obučavanje, jer sam kod njega imala vremena i za život van bolnice."

"Možda bi trebala da razgovaraš sa Nikol o tome, taj tempo rada nije ni malo zdrav."

"Ne mogu, jer će mi jednostavno reći da je život jednog lekara koji je na specijalizaciji takav i verovatno će pomenuti Regana koji sve postiže za razliku od mene." -Na sam pomen njegovog imena, ja sam se osetila nelagodno.

"Nego dosta o meni, kakav je tvoj dan?"

"Nemam pravo da se žalim kada čujem kako je tebi." -Rekla sam i izmamila joj osmeh.

"Nije ni tebi lako čim moraš da radiš sa Maksimilijanom, on i moja sestra su jednostavno isti. Teško je imati njih za nadređene, zar ne?" -Iskreno se nasmejala.

"Iskreno, jedino dobro što je od njih ispalo je naša Zara."

Nas dve smo nastavile da se šalim dok Stefani nisu pozvali da asistira i ja sam ponovo ostala sama u Nikolinoj kancelariji. Trudila sam se da proučim liste o poslovanju poliklinike, ali sve o čemu sam ja mogla da mislim bilo je koliko želim da odem sa ovog mesta.

Misli mi skrene kucanje na vratima i ja se ponadam da je Nikol završila, ali nakon toga se susretnem sa prodornim pogledom od koga sam pokušavala da se sakrijem. Regan je ušao u kancelariju i zatvorio vrata iza sebe, a na usnama mu se pojavio zlobni osmeh.

"Nije li to moja omiljena pacijentkinja?" -Prekrstio je ruke na grudima i odmerio me pogledom.

"Šta ti radiš ovde?"

"Ja ovde radim, a ti se nisi pojavila na kontroli koju sam ti zakazao."

"Izvini, moram da idem…" -Kažem i pokušam da prođem pored njega, ali ne on zaustavi.

"Da li ti to mene izbegavaš?" -Pitao me uz njegov zavodljivi osmeh.

"Naravno da te ne izbegavam, imam mnogo toga da uradim pre kraja radnog vremena. Ja za razliku od tebe ne zabušavam na poslu." -Kažem čak ga i ne gledajući u oči.

"Mislim da će mi ova pauza biti zanimljiva, jer si ti jedna jako interesantna devojka."

"Molim te, pusti me da prođem."

"Čim mi daš da ti pogledom ruku slobodna si da ideš. Je li ti neko izvadio konce?"

"Nema potrebe za time, Stefani je to već uradila." -Slagala sam ga, ali je to bilo toliko providno da u to ni sama ne bih poverovala.

"Onda ti neće smetati da samo bacim pogled, zar ne?" -Njegov osmeh je postao širi.

"Kunem ti se da ću vrištati, ako me ne pustiš da prođem!" -Bila sam besna.

"Slobodno, samo ću reći da si kukavica koja se plaši igle. Dakle, hoćeš li me poslušati ili ćemo da pravimo scenu koja se Nikol neće ni malo dopasti?" -Namignuo mi je.

Ćutala sam, jer sam pored njega opet ostala bez reči. Smestila sam se na garnituru na kojoj je do skoro ležala Stefani i prekrstila ruke na grudima.

“Ana, izvini što te mučim, ali da li bi mogla da mi doneseš set za uklanjanje konaca i sredstvo za dezinfekciju?” -Videla sam kako je otvorio vrata Nikoline kancelarije.

“Sve za Vas, doktore.” -Ana mi je zvučala previše veselo. 

Iskoristila sam trenutak i bestidno ga odmerila pogledom. Tirkizna uniforma mu je odlično stajala, oslikavajući svaki njegov leđni mišić. Ruke su mu bile izdefinisane baš onako kako sam volela i moram priznati da je bio prelep. Nije ni čudo što se Stefani zaljubila u njega.

Sklonila sam pogled na vreme i on se smestio pored mene, pobedonosno mi se osmehujući. Čula sam kucanje na vratima i Ana je ušla noseći metalni poslužavnik od koga mi je odmah postalo muka.

“Da li će ti biti potrebna pomoć?” -Ana ga je ljubazno pitala.

“Ne, hvala ti. Izvini ukoliko sam te zadržao.”

“Ma kakvi, idem da vidim kada Nikol završava. Operacija se nešto odužila, a porodica želi informacije." -Osmehnula nam se pre nego što nas je ostavila same.

Pogledala sam ka Reganu koji je navlači rukavice i odmah sam zažalila zbog te odluke, jer se prostorija nakon toga zavrtela oko mene.

"Jesi li dobro?" -Čula sam zabrinutost u njegovom glasu i susrela sam se sa njegovim smeđim očima. Bilo je nečega u tom pogledu koji je učinio da elektricitet prođe celim mojim telom.

"Biću čim ne budem morala da osećam taj smrad od koga mi je uvek muka."

"To je samo hidrogen, hoćeš da otvorim prozor."

"Neću." -Želela sam da što pre odem odavde i zbog toga se nisam bunila kada je uzeo moju ruku.

Okrenula sam pogled na drugu stranu i nadala se da će biti brz, a onda me zapljusnuo miris njegovog opojnog parfema. Kunem se da skoro nisam osetila ništa senzualnije na muškarcu od njega.

"Rana izgleda odlično, za par dana nećeš ni znati da si je imala." -Ponovo napravim grešku i ovoga puta ga vidim kako u ruci drži makaze.

"Ne moraš da gledaš, ako ne možeš. Hoćeš da ti donesem vodu ili sok?" 

"Ne želim ništa, samo uradi šta moraš i pusti me da odem što dalje od ovog mučilišta."

"Zvučiš kao Stefani, kada god je Nikol pozove u ordinaciju." -Glasno se nasmejao, a ja se stresom na pomen njenog imena.

"Kako je ona?" -Moram prekinuti ovo između nas.

"Mislim da je dežurna danas, ali je nisam video. Zašto to mene pitaš? Mislio sam da ste prijateljice." -Pogled mu je bio fiksiran na moju povređenu ruku.

"Pa valjda treba da znaš gde ti je devojka."

"Molim?" -Podigao je pogled ka meni i zbunjeno me pogledao, a lice mu je nakon toga postalo bezizražajno.

"Znam da ste u vezi i zaista nema smisla da ovo radiš, jer ja nju nikada ne bih mogla povrediti na taj način. Pogotovo ne posle svega što je proživela posle veze sa Leom."

Regan je nastavio da me gleda svojim prodornim pogledom, a ja na njegovom licu nisam videla ni jednu emociju. Ukoliko je i postojala najmanja šansa da sam pogrešila, ona je upravo nestala.

"Čekaj, ti stvarno misliš da smo Stefani i ja zajedno?" -Njegov smeh je ispunio Nikolinu kancelariju.

"Stefani mi je kao sestra, pobogu."

"Nemoj da lažeš, videla sam vas…" -Krenem da viknem na njega, ali me njegove sočne usne ućutkaju.

Pokušam da ga odgurnem od sebe, ali on produbljuje naš poljubac i ja osetim kako se prepuštam trenutku dok mi on ne dopušta da se pomerim. U trenutku zaboravljam sve svoje principe prepuštajući mu se.

Čujem korake koji se približavaju kancelariji i taman na vreme se odmaknem od njega kada Nikol uđe unutra. Na glavi još uvek ima hirušku kapu, a na gornjem delu uniforme veliku tamnu mrlju od koje mi se odmah sloši.

"Regane, Ajana, otkud vas dvoje ovde?" -Pogled joj prelazi sa njega na mene i ja poželim da nestanem.

Srce hoće da mi iskoči iz grudi, praktično jedva dolazim do daha i svesna sam da nije teško zaključiti šta sam prethodno radila. Pogledam u Regana koji na licu ima onaj prijateljski osmeh na koji se i Nikol nasmeje.

"Bio sam u prolazu i hteo sam da porazgovaram sa tobom o rasporedu. Treba mi par slobodnih dana, a mentor mi je rekao da se obratim tebi jer ga ti sastavljaš." -Osmehne se mojoj umornoj snaji širokim osmehom i ona se instinktivno nasmeje.

Da ne poznajem Nikol i njene stavove o porodici, definitivno bih se zabrinula za njenu vernost mom bratu; jer istini za volju, nju je gotovo nemoguće nasmejati.

"Šta je to sa odmorima ovih dana? Stefani je pominjala da negde putuje i već sam jednom menjala raspored. Pokušaću nešto da sredim, ali ne mogu ti ništa obećati." -Umorno uzdahne i skine naočare koje spusti na svoj radni sto.

"Super, hvala ti. Vidimo se onda, idem da vidim kako mogu biti od koristi još ovih par sati dežurstva." -Izaže iz kancelarije, ali ne pre nego što mi namigne.

"Kako tebi mogu pomoći?" -Nikol prođe pored mene i ode ka ormariću izvlačeći iz nje novu uniformu.

"Maksimilijan želi da ti pomognem oko marketinga klinike."

"Ajana, pa ja gotovo nemam vremena ni da dišem od posla. Stvarno ne mogu da ga shvatim, prezadovoljna sam time kako trenutno poslujemo…"

"Moj brat neće prihvatiti ne za odgovor, dakle primorana si da pristaneš."

Veruj mi Nikol i ja bih najradije pobegla od tvoje poliklinike i nikad se ne bih vraćala. 

"Šta bih trebala da radim?" -Nikol nezadovoljno uzdahne, ali vidim da je preumorna za dalju raspravu.

"Treba da održimo neke dobrotvorne večere i aktiviramo društvene mreže, na taj način ćemo privući najviše mušterija."

"Želiš da tražim pacijente preko društvenih mreža?!" -Prekorno me pogledala.

"Zovi ih kako hoćeš. Klijenti, mušterije, pacijenti… dokle god plaćaju, mogu biti šta god žele. Naš cilj je da se za tvoj rad pročuje."

"Ajana, nemam živaca za ovo trenutno. Uzmi ti slobodan produženi vikend, pa ćemo oko ovoga razgovarati u utorak. Treba mi odmor od svega ovoga."

"Šta da kažem Maksimilijanu?"

"Njega prepusti meni." -Moja snaja se zlobno osmehne i ja shvatim da je vreme da se povučem, ukoliko ne želim da slušam o ljubavnom životu svoga brata.

"U redu, vidimo se onda tada." -Pokupim svoju torbu i istrčim iz njene poliklinike kao da me đavoli gone.

Smestim se u svoj automobil i pozovem Lenu, ali sa svakim pozivom budem preusmerena na govornu poštu. Od kako je otišla u taj Meksiko, gotovo da je i zaboravila na mene. Nikada joj se pre njenog odlaska nije desilo da mi kaže da će me nazvati i da to zaboravi, a sada se to sve češće dešava.

Gotovo se i ne sećam kada sam je poslednji put videla, te potražim broj avio kompanije sa kojom satađujemo. Odlučim da iskoristim Nikolin savet i vikend provedem u Meksiku, uz male povlastice koje posedujem kao naslednica kompanije.