TIFANI

Posle šestočasovne vožnje stižem u svoj rodni kraj, koji se ni malo nije promenio od moje prethodne posete. Zaustavim auto ispred kapije da bih je otvorila i pri tome zaradim makar četiri radoznala pogleda mojih dragih suseda dajući im novi razlog za tračarenje. Ulazim u dvorište i ugledam roditelje kako srećno izlaze da me dočekaju.

"Dušo, pa što nisi javila da stižeš?" -Majka me privlači u zagrljaj čim izađem iz auta.

"Nisam htela da vas uznemiravam, svakako znam put do sopstvene kuće." -Nasmejem se.

"Koliko nisi dolazila, dobro ga nisi i zaboravila..."

"Suzan, pusti je da se odmori. Nemoj odmah da je kritikuješ." -Moj otac me brani i prolazi pored majke da me pozdravi.

Odlazim da se presvučem u svojoj sobi i osetim dozu nostalgije kada vidim da je sve još uvek na svom mestu. Radni sto je i dalje prepun mojih olovaka raznik oblika i boja koje su odavno prestale da rade, ali se nikada nisam mogla naterati na to da ih bacim. Moje knjige su uredno poređane na policama, a ramovi sa slikama iz tinejdžerskog doba i moje diplome još uvek krase stakleni regal. Pažljivo pogledam svaku fotografiju prisećajući se bezbrižnog perioda i osoba sa kojima sam odavno izgubila sve kontakte. Činilo mi se kao da se sve to juče desilo, a prošlo je skoro petnaest godina.

Jedna suza sklizne niz moj obraz dok gledam fotografiju sa maturske ekskurzije i sva ta nasmejana lica. Nikada nisam verovala da ću ovo reći, ali nedostajalo mi je to odeljenje koje sam tada toliko mrzela. Nedostajale su mi naše svakodnene svađe i dogodovštine sa ekskurzija; poželela sam da se makar na jedan dan vratim u taj period.

"Tifani, hrana je na stolu." -Majka me obavesti blagim kucanjem na vrata.

"Mama, ali ja nisam gladna."

"Kakvi nisi, osušila si se u onom gradu."

Nasmejem se na njene reči i vratim ram sa fotografijom na svoje mesto, a zatim se presvučem u šorts i majicu na brtele. Nakon toga izađem ponovo na terasu porodične kuće i uz kafu se prisetim svog detinjstva. Čitav život sam se borila da pobegnem iz ovog mesta, ali sam trenutno u njemu osećala neku toplinu koju mi Njujork nikada nije pružio.

Razgovarala sam sa roditeljima kada sam videla kako se ispred našeg dvorišta zaustavlja beli džip, posmislim da je neko ponovo pogrešio adresu; ali moja majka ustaje i odmah kreće ka automobilu.

"Izvini, pokušao sam da sprečim ovo, ali tvoja majka je bila uporna." -Otac mi se blago osmehnuo, nastavljajući da sedi na svom mestu i čita novine.

"Šta je sad uradila?" -Pitam oca koji ignoriše moje pitanje.

Kroz misli mi je prolazila sva moja dosadna rodbina koja je stalno imala nešto da kaže na račun mog života ili izbora profesije. Nisam ja kriva što ni jedan moj muški vršnjak iz porodice nije želeo da se bori i odričeuživanja  da bi postigao nešto u životu; jesam žensko ali to ne znači da sam bilo kako lošija od njih, šta više mislim da sam mnogo bolja od svih njih zajedno. Poželim da pobegnem u sobu i tamo ostanem dok neželjeni posetioci ne odu, jer ja više zaista ne mogu da pravdam izbor svog zanimanja i objašnjavam im da neće biti nikakve svadbe u skorije vreme.

"Tifani, dođi da se pozdraviš sa gostima." -Moja majka mi uništi svaku šansu da se neprimetno izvučem iz ove situacije.

Lažno se osmehujem dok idem ka automobilu i vidim majčinu koleginicu Maju kako izlazi sa suvozačevog mesta. Pored nje se pojavljuje riđokosi muškarac mojih godina kome se osmeh odmah pojavi na usnama kada me ugleda. Prostrelim majku pogledom jer shvatam šta je uradila, a ona me ignoriše i nastavlja da priča sa Majom.

"Ja sam Kejleb, drago mi je." -Muškarac mi se osmehne i pruži mi ruku koju ja prihvatim.

"Tifani, mada pretpostavljam da to već znaš." - Pažljivije pogledam nezvanog gosta u tamnim farmerkama i košulji, moram priznati da je simpatičan, ali on definitivno nije bio po mom ukusu.

"U pravu si, tvoja majka nam je dosta pričala o tebi."

Tačno mogu zamisliti kako me majka hvali i na kraju svoj monolog završava sa tugom u glasu što sam još uvek sama, tačno da čovek pomisli da nešto definitivno nije u redu sa mnom i da imam neku veliku skrivenu manu.

"Hajdemo unutra, pa nećemo na ulici pričati." -Moja majka kaže i povede goste ka našoj kući.

Narednih sat vremena sam provela sedeći sa gostima, a oni koliko vidim nisu planirali skoro da idu. Oči su mi se sklapale od umora jer sam prethodnu noć radila i nakon toga vozila šest sati, ali nisam mogla tek tako otići u sobu da se odmorim.

Kejleb je bio muškarac koga su sve majke samo mogle poželeti za zeta. Kulturan i fin, sa karijerom lokalnog sudije i uz to privlačne građe, bio je odlična prilika za brak; ali za neku ženu bez ambicija spremnu da živi u malom mestu. Ja se moje karijere ne bih odrekla ni zbog mnogo boljeg, a uz njega bih bila osuđena na to. Sem toga, čovek je mamin sin koji još uvek živi sa roditeljima. On je bio nešto nalik na muškarce sa kojima sam prethodno bila u vezama, a oni mi nisu ni malo odgovarali za bilo šta više.

"Tifani, sta misliš da odeš sa Kejlebon na ručak?" -Glas moje majke me vrati iz mojih misli.

Jeste mi majka, ali ona sebi previše dopušta.

"Nema potrebe, sigurna sam da on ima druge obaveze." -Kažem, a Suzan me prostreli pogledom. Tačno sam zažalila što je nisam slagala da imam dečka.

"Zapravo, slobodan sam celo popodne." -On mi se nasmeje, a ja gledam kako se moja majka i njena koleginica zadovoljno smeškaju.

Dvadesetak minuta kasnije sedela sam u belom džipu sa Kejlebom, proklinjući svoju majku i sebe. On je bio tih i povučen pred njima, odgovarajući samo na postavljena pitanja, ali je zato mene udavio sa nekim nebitnim činjenicama o pravima u koja se ja uopšte ne razumem.

Povremeno bih potvrdno klimnula glavom na ono što je govorio, posvećujući pažnju putu ispred sebe. Ja sam neko ko ceni sebe i svoje vreme, da sam ga srela u bilo kojoj drugoj situaciji ne bih se ni okrenula sa njim; a najbolje što bi dobio bilo je to da odem iz restorana pre nego što i poručimo hranu.

Čim se ovo završi planiram da porazgovaram sa svojom majkom i podsetim je da ja nisam neko koga ona može kontrolisati. Ja više nisam dete, već samostalna žena sa karijerom.

Situacija u restoranu je bila ista, on je neprestalno pričao o sebi ne dopuštajući mi ni da dođem do reči. Pričao mi je o nekim njegovim suđenjima i tome šta se sve promenilo u poslednje vreme, upoznala sam razne muškarce, ali ovaj će definitivno odneti titulu najdosadnijeg. Ja sam osoba koja najviše voli hranu, ali pored njega moj apetit je jednostavno nestao.

Razgledala sam restoran koji je bio renoviran tokom mog odsustva i u tome tražim zanimaciju dok me mamin sin davi informacijama koliko je njegov posao odgovoran, a ja ispijam čašu vina prećutkujući sve što sam želela da mu kažem.

"Gospođice, jedan gospodin Vam šalje piće i poručuje da ste njegovi." -Konobar prilazi našem stolu i ja se zapitam da li se to danas neko šali sa mnom.

"Ko je gospodin?" -Upitam konobara, jer mi je samo još falio jedan dosadni muškarac koji me želi.

"Rekao je da to ne kažem, ali verujem da je neko jako bitan."

"Vrati to piće gospodinu i reci mu da u njemu utoli tugu zbog odbijanja, ja nikome ne pripadam." -Kažem konobaru koji je prebledeo.

Nakon odlaska konobara ponovo se trudim da slušam dosadnog sudiju, pažljivo gledajući na moj ručni sat sa željom da vreme brže teče; jer ću zaspati ukoliko ovako nastavi.

"Tifani, poznaješ li nekoga odavde?" - Kejleb me ljubomorno pita.

"Poznajem mnoge, jer potičem iz obližnjeg mesta." -Iskreno kažem, jer njemu zaista ne moram da se pravdam.

U sledećem trenutku pored mene se pojavljuje Konrad sa svojim obezbeđenjem, a ja pomislim da sam zbog umora počela da haluciniram. Trepnem par puta da se uverim da mi se nije učinio, ali on me strelja azutno plavim pogledom.

"Tifani, mislio sam da si kod roditelja." -Obrati mi se dominantnim glasom ignorišući prisustvo moje pratnje.

"Konrade, jel ti to mene uhodiš?!" -Besno ustajem sa stolice pri čemu privučem par radoznalih pogleda.

Sve sam u životu proživela sa suprotnim polom, ali da me neko od njih prati zaista nisam. Znala sam da je Konrad posesivan, ali ovo je prevazilazilo sve granice normalnosti.

"Mislio sam da to ne treba da radim, ali ostavim te samu na jedan dan i pronađem te sa drugim."

"Sa kime se ja viđam nije tvoja stvar!" -Nas dvoje se streljamo pogledima.

"Tifani, da li te ovaj muškarac uznemirava?" -Kejleb progovori i time privuče našu nažnju.

"Ti se ne mešaj." -Konrad mu se obrati ledenim glasom od koga se naježim, a zatim mi ponovo posveti svoju pažnju.

"Znate li Vi ko sam ja?!"

"Muškarac koji je izabrao pogrešnu ženu, sada izađi da te ne bi moje obezbeđenje ispratilo." -Konrad mu zapreti bez da ga i pogleda.

"Zvaću policiju i postarati se da za ovo skupo platite..."

"Ne želite da se takmičite sa mojim advokatima, a ni sa mojim obezbeđenjem."

Kejleb dobaci par pretnji u Konradovom pravcu, ali se za manje od pet minuta izgubi iz našeg vidokruga. I to mi je neki muškarac, pobegao je čim je zagustilo uz to me ostavljajući da se sama borim sa napadnim čovekom

Krenem ka izlazu iz restorana dajući znak Konradu da me prati, jer smo dovoljno zabave priredili prisutnim gostima; a on korača pored mene i strelja me pogledom. 

"Koji problem ti imaš?!" -Vinem na njega čim ostanemo sami.

"Izašla si sa drugim i flertovala!" -Uzvrati mi istom merom.

Zar on stvarno misli da bih flertovala sa drugim muškarcem pored njega? I povrh svega sa nekim kao što je onaj muškarac koji i ne zaslužuje time da se nazove? Za kakvu osobu on mene smatra?!

"I da jesam, zašto se ti u to mešaš?! Ja nisam tvoje vlasništvo!"

"Zato što si ti sa mnom, a tvoja pravila su bila jasna. Nema nikoga sa strane dok smo zajedno!"

"Ma znaš li ti kakav si mi problem napravio?! Majka će me ubiti!" -Kroz misli mi prođe izraz lica koji će imati Suzan kada čuje za ovo, tačno mogu da je zamislim kako menja boje.

"Molim?" -Iznenađeno me pogledao jer nije znao o čemu govorim.

"Vidi, ponašaš se previše posesivno zbog žene koju si želeo samo zbog telesne avanture."

"Mi smo u vezi i moraćemo da dodamo još par pravila u onaj tvoj dogovor." -Izjavi, a ja ga pogledam kao da je poludeo.

"Od kada smo mi to u vezi?! Ne sećam se da smo ikada razgovarali o tome! Zar ti nisi neko ko ženu želi samo na jedno veče?!" -Podrugnem mu se.

"Upravo razgovaramo o tome, od sada definitivno nema izlazaka sa drugim muškarcima."

"Za vezu je potreban pristanak dve osobe." -Prekrstim ruke na grudima i nastavim raspravu, iako mi srce lupa kao ludo.

"Oboje se slažemo, da nije tako ne bismo skoro svako veče provodili zajedno."

Ovo je bio Konradov način iskazivanja ljubavi, što je značilo da sam pobedila u igri koju sam započela; ali zašto se onda nisam osećala ponosnom?

Osvojila sam neosvojivog, ali iako sam sebi obećala da neće biti osećanja, ipak sam u tome pogrešila. Ni sama ne znam kada sam napravila grešku, ali ona postoji jer sam se ja ponovo zaljubila u Konrada Stouna.

On je drzak, samoživ i prepotentan čovek sa kojim se ja neprestalno prepirem i imam osećaj da se nas dvoje slažemo samo iza zatvorenih vrata  spavaće sobe. Ali koliko god to ludo zvučalo, on je jedini koji može usvega  par sekundi da me natera da poželim da odem do kraja samog pakla  i za isto to vreme učini da se osetim kao najvoljenija žena na svetu.

_______________________________________

Mišljenja mi pišite u komentarima. ❤