AJANA

"To bi bilo sve, slobodni ste za danas", obratim se zaposlenima i počnem da sakulpljam dokumente. Oni me tiho pozdravljalju i napuštaju salu za sastanke tako da ubrzo ostanem sama. Na brzinu odem do kancelarije i ostavim fasciklu na stolu, a zatim uzmem svoju torbu i kaput.

"Gospođice, gospodin Maksimilijan Vam je poručio da Vas očekuje u njegovoj kancelariji jer želi da razgovarate o današnjem sastanku", moja sekretarica Marija me obaveštava.

"Poruči ti njemu da je moje radno vreme isteklo pre pola sata, sutra sam slobodna u 11."

"Ali..."

Zatvorim vrata i uputim se ka parkingu firme, ne obraćajući pažnju na nju. Nije prošlo ni deset dana od kako sam diplomirala, a moj stariji brat me zatrpava poslom i ostavlja da radim prekovremeno; samo se on u svemu tome prevario, ja nisam neko ko će bez pogovora provoditi i dane i noći u ovoj kompaniji.

"Ajana!", vidim Maksimilijana crvenog lica kako stoji pored mog auta.

"Radno vreme mi je isteklo pre pola sata, a da ne pominjem da zbog sastanka koji si mi nametnuo nisam ručala", otvorim suvozačeva vrata i ubacim svoju torbu ne obraćajući pažnju na njega.

"Daću ja tebi radno vreme, šta ćemo sa sastankom sa katarskom kompanijom u 17?!"

"Moje radno vreme je od 8 do 16, a sada je 16:30. Ili pomeri sastanak ili idi sam, posle 17 popodne možeš da ne zoveš samo vezano za porodične posete."

"Daj uozbilji se i odrasti, biznis nije igra!", bes je prosto izvirao iz njega.

"Maksimilijane, odlično znaš da perfektno radim svoj posao u periodu radnog vremena. I prekini da vičeš, to možda plaši tvoje zaposlene; ali mene uopšte ne dotiče."

"Šta sam u životu učinio da budem osuđen na tebe...", rekao je za sebe.

"Ti ništa, ali naši roditelji jesu.", namignem mu i uđem u auto. Čim ga startujem nagazim papučicu gasa i ostavim Maksa iza sebe.

Pre nego što odem u stan pokupim hranu iz mog omiljenog restorana, a večeras ću morati da produžim trening zbog toga. U stanu me dočeka haos koji sam napravila dok sam odlučivala šta obući i mnoštvo prljavih sudova; a žena koja povremeno dođe da pospremi je još uvek na bolovanju.

Odlučim da ovoga puta sama zasučem rukave i pobrinem se za nered koji sam prouzrokovala; a kao nagradu sebi obećam da ću na kraju uživati u ukusnoj hrani. Da me majka sada vidi verujem da bi bila ponosna. Spakujem čistu odeću i vratim je nazad u ormar, a onda se posvetim punoj sudoperi.

Kako sam zaboga uspela ovoliko sudova da isprljam za dva dana?

Osećam opojni miris hrane kako dopire iz trpezarije i jedino o čemu trenutno razmišljam je koliko ću u njoj uživati nakon ovoga. Iz razmišljanja me trgne iritirajuća melodija fiksnog telefona, ispustim čašu i u sledećem trenutku osetim oštar bol u levoj ruci. Spustim pogled i vidim krv kako se sliva niz moju šaku i od samog prizora osetim mučninu.

Duboko udahnem i zgrabim prvi peškir koji mi se nalazio u blizini. Samo mi je još ovo trebalo, a lepo mi je majka govorila da se ne hvatam za ono što ne znam da radim...

Posle desetak minuta konačno uspem da odujem patike i odem do auta, ne usuđujući se da pogledam ranu, jer se trag krvi već nazire na donedavno belom peškiru. Ostavim auto na samom ulazu Nikoline bolnice i kažem jednom od čuvara da se parkira, a zatim odem do prijemnog pulta.

"Ajana, šta radiš ovde? Jesi li dobro?", iznenađeno me upita poznati ženski glas i ja se okrenem ka glavnoj sestri.

"Nesreća u kuhinji, da li bi mogla da mi pozoveš Stefani?"

"Zaboga, daj mi da pogledam", kaže mi saosećajnim glasom.

Ja joj nevoljno pružim ruku i instinktivno okrenem pogled na drugu stranu.

"Odvešću te do slobodne ordinacije i pozvati Stefani, ali nakon toga ću morati da idem jer asistiram Nikol na operaciji..."

"Mogu li da te zamolim za diskreciju u vezi sa ovim?", osmehnem joj se.

Volim svoju snajku, ali Nikol je paničar kada se radi o članovima njene porodice; a ukoliko ona nešto zna to će znati i moj brat. Maksimilijan zna da bude dosadan i džangrizav, ali brine zbog mene i ne bi mu trebalo više od pola sata da stigne i održi mi jedno od njegovih predavanja.

"Ne brini i ovo ću prećutati Nikol", Ana mi namigne i povede me ka jednoj od ordinacija.

Ana me odlično poznavala i zaista sam je cenila, jer me nije odavala svojoj šefici. Uvela me u jednu od ordinacija, a zatim me uz izvinjenje ostavila da sačekam svoju prijateljicu. Dok sam čekala Stefani uzela sam telefon i gledala novosti tražeći neku koja bi bila vezana za mene i tako sebi odvraćajući pažnju od trenutne situacije; ali ih na sreću nisam pronašla. Odgovorila sam na Leninu poruku i obavestila je da ćemo naše današnje tračarenje ipak morati da pomerimo.

"Stefani, konačno si stigla...", podigla sam pogled sa mobilnog telefona kada su se vrata otvorila..

"Dobar dan, ja sam doktor Diaz."

Umesto Stefani kroz vrata je upravo ušetao moj prošlonedeljni greh kome sam besramno sedela u krilu, obučen u tamnoplavu uniformu kratkiv rukava izgledajući privlačnije nego ikada. Nisam odolela da ga ne odmerim, jer on je jednostavno bio šetajući testosteron; majica je savršeno ocrtavala izdefinisane trbušne mišiće, ali su rukavi definitivno bili premali za njegove bicepse.

"Ajano, otkud ti ovde?", gledao me njegovim tamnim očima i ja sam poželela da nestanem, jer su mi kroz glavu proletele scene našeg prethodnog susreta.

"Šta ti radiš ovde?!"

"Jesi opet očekivala nekog starog i gojaznog doktora?"

Njegova iznenađenost je nestala i namignuo mi je sa zlobnim osmehom uzimajući sterilne rukavice; naravno da mi je morao prebaciti zbog mojih pijanih ispada. Gledala sam u njega i dalje ne verujući da mi se ovo dešava; od svih doktora ja završim baš kod onog kojeg sam želela da izbegavam do kraja života.

"Uveravam te da sam zaista doktor", ovoga puta nije uspeo da se ne nasmeje, a ja sam osećala kako obrazi počinju da mi poprimaju jarkocrvenu boju.

"Zvala sam Stefani, zašto si ti ovde?"

"Stefani je upravo pozvana na operaciju da asistira, a pošto sam ja bio slobodan zamolila me da uskočim umesto nje."

"Ma zaboravi, idem ja odavde", rekla sam ustajući, ali me je njegov čvrsti stisak zadržao na krevetu.

"Ne ideš nigde dok ne vidim šta si uradila sa rukom, taj peškir već poprima tamnocrvenu boju."

Obratio mi se dominantnim glasom i pokazao prema mojoj ruci, a moji prethodni osećaji mučnine i vrtoglavice su se upravo vratili. Uvek sam imala problem sa povredama i boravcima u bolnicama; a samim tim bilo mi je neshvatljivo kako je neko mogao izabrati da radno vreme provodi u istim.

"Pretpostavljam slabost na krv?", upitno me pogledao i uzdahnuo, ali ovoga puta glas mu je bio pun razumevanja.

Klimnula sam glavom, osećajući da bih svakog trenutka mogla povratiti; jer mi je pred očima i dalje bila slika krvavog peškira.

"Hej, hej, pogledaj me i diši sa mnom, udah na nos i izdah na usta."

Nežno mi se obratio i ja sam pogledala u njegove smeđe oči koje su me opčinile istog trenutka, a na licu je imao topli osmeh pun podrške. Onaj dominantni i prepotentni muškarac koji me nervirao kao da je nestao i bio zamenjen osobom punom razumevanja. Bilo je nečega u njegovom pogledu što me smirivalo iako to nisam želela priznati. Zašto je morao biti tako prokleto savršen?

"Bolje?", upitao me posle par minuta, a ja sam mu u odgovoru potvrdno klimnula glavom i dalje izgubljena u njegovom prodornom pogledu.

"Mogu li sada da pogledam?", pitao me, a ja sam nevoljno potvrdila.

Što pre završi sa ovim, pre ću se skloniti od njega i pobeći od privlačnosti koju osećam. On je Stefanin bivši dečko, a ja se nikada ne gazim prijateljstva zbog kratkotrajnog zadovoljstva. Ono od pre par dana se desilo jednom i nikada više...

"Jao!", viknem i instinktivno povučem ruku nazad ka sebi jer osetim još jači bol.

"Izvini, ali još uvek ti nisam isprao ranu. Potrudiću se da budem brz..."

"Samo je previj i pusti me da idem. Da ne trošim više i tvoje, a i svoje vreme."

"Bojim se da neće biti tako jednostavno, dobro si se isekla i trebaće ti par šavova."

Na ove reči osetim se kao da se prostorija zavrtela od mene i ponovo osetim nalet mučnine. Zar sam zaista mogla biti ove sreće?

Rešim da operem par čaša i sada još treba nekome da dopustim da se prema meni ophodi kao prema parčetu tkanine.

"Nemoj mi molim te reći da ti je ponovo muka, ja u ormaru više čistih uniformi nemam. Osuđen sam na ovu dok ostale ne stignu sa pranja."

Iz misli me vrati Reganov veseli glas, pokušavao je da se našali; a meni ovo trenutno nije bilo ni malo smešno. Uputim mu jedan ubistveni pogled, ali on ga ili nije shvatio ili to jednostavno nije želeo.

"Slušaj, to je manje od dvadeset minuta. Ne brini, odličan sam i koliko da znaš; ja ožiljke ne ostavljam", namigne mi i nečekajući moj odgovor počne da otvara neke fioke.

"Neću da ti budem zamorče, idem ja odavde."

"Da li se to poznata menadžerka plaši igle?", zlobno mi se osmehne.

"Treba da odvedem Zaru kod mojih roditelja!", lupim i izmamim mu još jedan osmeh.

"Koliko ja znam, Stefani mi je rekla da odmah posle smene ide dan da provede sa sestričkinjom."

Namrštim se na njegove reči, naravno da je Stefani morala o svemu razgovarati sa njim. Nije moje da se nešam; ali zar Stefani nije pružila Leu drugu šansu?

"Možeš se baciti na smišljanje drugog izgovora, taman će mi biti zanimljivo. Obično pacijenti nisu komunikativni kao ti."

Shvatim ovo kao atak na svoj ponos i ućutim; a on mi se pobedonosno nasmeje. Trudim se da ga prezirem, ali pogled na njegovo apolonsko telo mi to jednostavno ne dozvoljava. Puštam ga da radi i krajičkom oka ga odmeravam, tražeći na njemu neku vidljivu manu.

Jaka vilična kost, brada ne starija od dva dana, simetrično lice, savršen osmeh... Videlo se da dosta radi na svom telu, a ni priroda mu definitivno nije ostala dužna. Zakonom treba zabraniti da neko bude ovako lep.

Osetim miris njegovog parfema i kao opijena njime vratim se u onu noć; prisetim se ukusa njegovih usana i bure emocija koju je u meni izazvao.

"Skupo bi te jednog dana mogao koštati taj tvoj inat", kaže mi i dalje se fokusirajući na moju ruku.

"Molim?!", uvređeno ga upitam.

"Ništa, uskoro završavam."

Naši pogledi se susretnu, on mi se ponovo zavodljivo osmehne i time izmami i meni osmeh. Poželim ponovo onaj poljubac i na trenutak zaboravim na sve.

Vrata se naglo otvore otkrivajući Stefani, na licu joj se videlo koliko je umorna.

"Jesi li dobro? Stigla sam čim sam čula...", dotrči do mene pažljivo gledajući u moju ruku koju je Regan još uvek držao.

"Dobro sam, imala sam malu nesreću u kuhinji..."

"Po ovome što vidim, ne bih baš rekla da je mala... Nadam se da se moj kolega dobro brinuo o tebi."

"Sumnjaš u mene, osećam se uvređeno", Regan odglumi uvređenost.

Osmeh joj se pojavi na licu i njih dvoje razmene poglede koji mi nisu izgledali ni malo prijateljski; a ja poželim da nestanem odavde. Ukoliko sam do sada i imala neke sunje da grešim u svojoj proceni, one su upravo nestale.

Izgleda da Leo ipakji nije onaj ko je osvojio srce moje prijateljice.

"Tvoj mentor te traži, ja mogu preuzeti."

"Dogovoreno, lepo se provedi sa Zarom i očekujem slike."

Uputio je Stefani još jedan osmeh, a zatim se okrenuo ka meni.

"Izvini, ali ja moram da idem, vidimo se na kontroli za sedam dana."

Ubrzo ostanem sama sa svojom prijateljicom koja je odmah počela da mi postavlja razna pitanja, jer se odavno nismo videle. Zagledam se u njeno veselo lice i odmah osetim nalet krivice zbog svega što sam radila pijana sa Reganom.

Jednom je bila slomljena zbog muškarca i trebalo joj je da godinu dana provede na drugom kontinentu da bi se oporavila; ona definitivno nije zasluživala da se to ponovi, a ja sam još manje želela da učestvujem u tome.

______________________________________

Iskreno se nadam da vam se nastavak dopao. ❤

Ova priča će od sada biti dosta neredovna, jer meni je ostalo manje od dva meseca do prijemnog i to mi je sada glavni fokus. Žao mi je što nisam stigla da pogledam sve priče koje sam obećala svojim novim koleginicama piscima na Watt-u i uradiću to kada stignem.

Svega me par pratilaca deli od 2k i beskrajno sam vam zahvalna na tome. Počela sam objavljivanjem i nikada nisam ni pomislila da će toliko vas voleti moje radove, a još manje da ću pisati tokom cele srednje škole. Još jednom vam hvala. Nadam se da ću se posle prijemnog vratiti redovnom pisanju.

Želim vam ugodno veče.❤