TIFANI

"Tifani, ručak je spreman!" -Budi me glas moje majke.

Prevrnem se na drugu stranu kreveta, jer sam i pored šestočasovnog sna i dalje mrtva umorna. Sledeće što vidim je moja majka koja podiže roletne i osećam zaslepljujuću sunčevu svetlost. Ja beskrajno volim svoju majku, ali ove njene posete će mi jednom doći glave.

"Mama, pusti me da spavam!"

"Hajde ustaj, neću da se ponavljam. Želim da razgovaram sa ćerkom pre nego što mi opet pobegneš na posao."

Nevoljno napuštam udobnost svog kreveta, već razmišljajući o trenutku u kom ću mu se vratiti. Definitivno previše radim, ali ipak je to ono što me najviše ispunjava. Posle mukotrpnih godina studiranja i još gore specijalizacije konačno mogu da kažem da sam uspela u ispunjavanju svojih ciljeva.

"Odmah dolazim!"

Započinjem dan dugim tuširanjem za koje znam da će mi majka prigovarati, a nakon oblačenja u udobnu trenerku odlazim do trpezarije u kojoj se susrećem sa besnim pogledom moje majke.

"Tifani, moraš da smanjiš sa tim radom. Dete, vidi na šta ličiš sa svim tim tvojim dobrovoljnim dežurstvima."

"Mama, dobro sam. Znam da se brinem o sebi..." -Detinjasto se pobudim i zaradim popreki pogled moje drage majke.

"Ista si tvoj otac, neće posao nigde pobeći, ali porodica hoće. Znaš li ti koliko ti je godina?"

Imala sam gotovo sve u životu i to sam postigla samo zahvaljujući svom radu i trudu. Imam svoj stan, posao za pozavideti, auto i modernu garderobu, ali istini za volju nemam nikoga pored sebe. Medicina je od mene tražila da se odreknem mnogih užitaka, a ja sam večito smatrala da za muškarce nemam vremena.

Veza traži posvećenost i iziskuje slobodno vreme, kojeg ja nikada nisam imala na pretek. Tokom godina sam imala par kraćih veza, ali nijedna od njih nije bila ozbiljna jer ni jedan muškarac nije bio spreman na posledice zabavljanja sa doktorkom. Moj umor zbog predugih smena i noćna dežurstva su uništili svaku moju dosadašnju vezu.

"Mama, ne počinji, molim te..." 

Tiho sam se pomolila da me majka makar ovoga puta ostavi na miru, ali ona je bila uporna u svojoj nameri da mi pokaže koliko grešim.

"Znaš li ti da Anina majka šeta već treće unuče, a najstarije je već krenulo u školu..."

"Baš lepo i kakve to veze ima sa mojim životom?"

"Kako nema, pa Ana i ti ste vršnjakinje?! Ajde prvo si studirala, onda si išla na specijalizaciju, a koji sad izgovor imaš?"

"Mama, Ana je se udala godinu dana nakon srednje škole. Nigde ja ne žurim, biće vremena i za to."

"Tifani, lepa si i uspešna. Zar je toliko teško pronaći muškarca?"

"Vidiš da jeste, a sad me pusti da jedem na miru; umirem od gladi..."

Nikada za sebe nisam smatrala da sam posebno lepa i unikatna, ali izgleda da sam ipak imala previsoke kriterijume kada su u pitanju muškarci. Svakom sam nalazila neku manu, jer sam tragala za onim što sam osetila jednom pre mnogo godina. Nisam želela da se skrasim pored nekoga ko nije imao "ono nešto" koje je meni bilo toliko bitno. Meni je potreban neko kome ću pripadati i ko će me štititi, ali će isto tako u meni buditi strast i požudu. 

Veze u kojima sam obično bila mogla sam opisati kao mirne luke, ali baš previše mirne. Muškarci su mi pružali pažnju, ali obično tu nije bilo nikakve vatrene strasti i ja sam kasnije shvatala da je taj odnos više ličio na prijateljstvo nego na vezu.

Želim vezu u kojoj ću se osećati slobodno, onu u kojoj ću biti srećna i ispunjena; a to do sada ni jedan nije uspeo da mi pruži sem moje prve ljubavi koju sam ostavila pre deset godina bez pozdrava. Svesna sam da mi biološki sat otkucava, ali jednostavno nisam mogla sebi da dopustim da se skrasim pored nekoga koga neću voleti svim svojim srcem.

"Ti si nepopravljiva!"

"Hvala mama." -Nasmejem se na majčin iznervirani izraz lica i posvetim pažnju ukusnom obroku ispred sebe.

Odmah nakon jela odem u svoju sobu i spremim se za posao, voljna da idem i pre početka smene samo da bih izbegla pitanja vezana za moj nepostojeći ljubavni život. Majka me izgrlila i održala kratko predavanje kako bih trebala više da brinem o sebi, a zatim me pustila da krenem.

"Vidimo se mama, pozdravi tatu!" -Dobacila sam joj pre nego što sam izašla iz stana.

"Treba da uzmeš odmor i posetiš nas, ne živimo mi preko sveta..."

"Obećavam da ću to uskoro uraditi."

"To si rekla i pre dva meseca."

"Zar je već toliko prošlo?" -Iskreno sam se iznenadila.

Vožnja do bolnice je bila relativno mirna, koliko je to moguće u milionskom gradu. Poticala sam iz male sredine, ali želja za napretkom me primorala da se odreknem svoje komforne zone.

Stižem u bolnicu i preuzimam smenu, a onda pogledam šta sve treba da se uradi. Neko me je treći put ove nedelje stavio da radim na davanju epiduralne anestezije u porodilištu. Ne znam kako ovo više da shvatim, možda kao poruku da jedino ja nemam nikoga u životu od mojih kolega?

"Tifani, treba mi jedna usluga!" -Čujem iza sebe glas mog kolege i dobrog prijatelja.

"Koji put Zak?" -Uzdahnem jer sam zbog njega imala duplo više dežurstava.

"Hajde preuzmi moje pacijente posle šest, a ja ću uraditi šta god ti želiš." -Nasmeje mi se tim njegovim toplim osmehom i ja ponovo rešim da mu pomognem.

"Dogovoreno, evo izvoli." -Predam mu sve kartone koje sam imala u rukama.

"Šta je ovo?"

"To ti je da vežbaš i pripremiš se za ono što te uskoro čeka!" -Dobacim mu i pošaljem poruku specijalizantima prve godine da me sačekaju u mojoj kancelariji.

Zak i njegova verenica očekuju prvo dete, kome se neizmerno raduju. Iskreno sam srećna zbog njih jer sam sigurna da će biti odlični roditelji.

Posle vizite sa specijalizantima vratim se papirologiji koja me već dva dana čeka na stolu. Iskreno sam se nadala da će me neko pozvati i dati mi izgovor da ponovo odložim popunjavanje hrpe papira, ali to se na moju veliku žalost nije desilo.

Do četiri sam bila slobodna, a nakon toga sam imala jednu operaciju. Sve u svemu, prijalo mi je da povremeno imam ovako opuštenu smenu.

Protegnem kičmu nakon što izađem iz operacione sale i ugledam nasmejanog kolegu. Ja zaista ne znam kako je on uspevao da neprestalno bude nasmejan tokom čitave smene.

"Tifani, mislim da sam ti izostavio jednu malu činjenicu..."

"Daj da čujem, ali ako je to da opet ne možeš da dežuraš i da želiš da te menjaš, nemoj ni da se trudiš da me odobrovoljiš. Mrtva sam umorna."

"Čuo sam da je jedan od pacijenata iz jako uticajne porodice, a znaš koliko oni znaju da budu zahtevni..."

"Imaš li još nešto da dodaš?"

"Nemam, idem da se presvučem, a nakon toga vodim Abi na večeru." -Ponosno mi se osmehnuo.

"Lepo se provedite i pozdravi Abi za mene."

"Čekaj, uvek zaboravim da ti pokažem..." Iz džepa uniforme izvuče neke papire.

Prihvatim ih očekujući nešto vezano za posao, ali ugledam ultrazvučni snimak koji je napravljen pre dva dana. Zak mi ozareno pokazuje na sliku fetusa i govori mi da će imati devojčicu, a ja osetim mešavinu osećanja gledajući ga tako srećnog. Nas dvoje smo postali prijatelji i bilo je za očekivati da će mi ih pokazati, ali me je uhvatio nespremnu. Bila sam presrećna zbog njega, ali ipak sam osetila neku usamljenost.

"Izvini što sam te zadržao, moraš da se vratiš pacijentima... Vidimo se sutra Tifani i još jednom ti beskrajno hvala."

"Vidimo se."

Gledala sam ga kako se ponosno osmehuje dok odlazi i to je i meni izmamilo osmeh. Upoznla sam ga još na prvoj godini specijalizacije i jako sam ga zgotivila. On je jedna od onih osoba koju jednostavno ne možete ne voleti, a uz to je i veliki profesionalac u našem poslu.

Navučem svoj mantil kada uđem u kancelariju i popravim visoki rep koji sam imala, čisto koliko da namestim frizuru posle hiruške kape. Nikada se nisam previše sređivala za posao, ali sam se trudila da uvek izgledam profesionalno, jer je to bilo od ključnog značaja za sticanje poverenja kod pacijenata.

"Doktorka, gospodin Braun je stigao." -Jedna od sestara je uz kucanje ušla u moju kancelariju.

"Pozovi ga da uđe, ja odmah dolazim."

Posle četvrtog pacijenta sam već osećala da mi je potrebna kafa, ali ipak nisam želela da odem na pauzu koja mi je pripadala jer ću na taj način danas završiti ranije sa pregledima. Uz osmeh zamolim sestru da prozove sledećeg pacijenta, ali mi ona govori da još uvek nije stigao. Bacim pogled na karton nekog devetnaestogodišnjaka i shvatim da je upravo on pacijent na koga me je Zak upozorio. Pošto shvatim da nema poente da ih čekam u ordinaciji, odlučim da ipak odem na tu kafu.

"Biću u kantini, pozovi me ukoliko nekome zatrebam. Hoćeš da i tebi donesem nešto u povratku?" -Osmehnem se medicinskoj sestri.

"Nema potrebe, ali hvala na ponudi."

Čim sam se smestila za jedan od slobodnih stolova sa aromatičnom kafom, moj telefon je zazvonio. Još uvek se nadam danu kada ću otići na pauzu bez toga da me bilo ko uznemirava, ali koliko vidim to se nikada neće desiti.

"Molim?" -Spremno sam se javila.

"Metju Stoun je stigao sa porodicom, čekaju Vas u ordinaciji."

"Ja sam na pauzi, neka me sačekaju."

"Ali doktorka..."

"Sami su krivi što su kasnili." -Prekinem vezu i posvetim se ukusnoj kafi ispred sebe.

Taj dečko nije ni blizu hitnog pacijenta, ali neću im dozvoliti da tako lako nepoštuju moje vreme. Nije na meni da se bavim njihovim uticajem i bogatstvom, ali želim da im stavim do znanja da ja takvo ponašanje prezirem. Sama sam birala svoj životni put i potrudiću se da se držim svojih principa, jer jedino na taj način ću moći da budem osoba kakva sam oduvek želela da budem.

_____________________________

Nadam se da vam se nastavak dopao, planiram da ova priča bude drugačija od ostalih. ❤

Nastavci će verovatno biti neredovni, jer mene očekuje polazak na faks koji će biti moj prioritet. Tako da onima koji ne vole da čekaju nastavke preporučujem da sačekaju da završim sa ovom pričom.

Želim vam ugodno veče!