KONRAD

"Pozovi Čeza i dogovori se sa njim, Metju ne može igrati u naredna tri meseca." -Besnim na novog trenera mog mlađeg brata dok izlazim iz auta.

Ostavim brata samog sa trenerima i njegovim timom i nakon povratka imam šta da vidim. Brat mi mora na operaciju zbog njegove neodgovornosti o svom telu i prethodnim povredama; a ja sam pet dana morao provesti sakupljajući tim najvećih stručnjaka da to ispravim. Da sam ja bio njegov trener, nikada ne bih dopustio da se nešto ovakvo dogodi...

Odlično ja znam šta znači živeti za sport, ali ne razumem zašto Metju uopšte želi da se bori u tom svetu, obezbedio sam lagodan život i njemu i našoj porodici. Ja sam petnaest godina proveo na teniskom terenu da bih ostvario nekadašnji dečački san. Trenirao sam do iznemoglosti oduzimajući sebi sva mladalačka zadovoljstva, samo da bih omogućio pobede na turnirima i zaradio nešto novca.

U meni su svi videli zvezdu u usponu i talentovanog dečka, ali retko ko je video onu ružnu stranu mog života. Mnogi su me izneverili, čak i prijatelji u koje sam se životom mogao zakleti da će uvek biti uz mene; ali na kraju jedino sam na svoju porodicu mogao da se oslonim. Sport mi je pružio bogatstvo o kome nisam mogao ni sanjati, ali to jednostavno nije mogao biti posao za ceo život.

Zbog toga sam se pre dve godine na samom vrhu svoje karijere povukao i iskoristio svoju slavu za započinjanje biznisa koji mi je mogao pružiti sigurnu budućnost. Od tada se bavim otvaranjem luksuznih hotela koji su najposećeniji od strane sportista i poznatih ličnosti, jer ja svojim klijentima pružam ono što je meni bilo najviše potrebno. Posetioci mojih hotela imaju uslugu potpune privatnosti i ispunjenja svih njihovih hirova koje im mogu pasti na pamet.

"Konrade, ja moram igrati!" -Moj mlađi brat se pobunio pored mene, a ja sam ga prostrelio pogledom i dao mu znak da ućuti.

"Neću se ponovo raspravljati da tobom, ja neću da mi brat pre dvadesete postane invalid zbog svoje neodgovornosti!" -Zagrmeo sam na Metjua, a zatim sam nastavio da razgovaram na telefon.

U njegovim očima sam video ambiciju koju sam i sam imao, toliko je ličio na mene i nisam mogao, a da se ne osetim ponosnim zbog njega. Još sam uvek bio protiv toga da se on muči i profesionalno bavi tenisom, ali sam na kraju ipak morao popustiti jer nisam želeo da mu rušim snove.

"Ako to ne učini neće imati nikakve šanse da napreduje tokom ove godine." -Trener mog brata je bio uporan.

Tako sam želeo da mu dam otkaz i ostavim ga bez pozamašne sume novca koju mu svakog meseca uplaćujem, ali to ne mogu da učinim jer bi na taj način u potpunosti odgurnuo Metjua od sebe. On je previše rigorozan i nema ideju kada treba da prekine sa forsiranjem, ali je zbog toga najbolji.

"Ako postane invalid neće moći uopšte da napreduje! Prekini da se raspravljaš sa mnom i radi svoj posao!" -Kažem i prekinem vezu bez daljeg prepiranja.

"Konrade, ovo je bolnica, imaj malo poštovanja!" -Majka me prostreli pogledom.

Imam ja poštovanja, ali sve ovo sam ja debelo platio i smatram da imam pravo da se ponašam kako želim. Moj brat će imati najbolju negu i osećati se maksimalno ugodno u ovoj ustanovi.

Odem odmah do prijema i obavestim zaposlene da sam stigao, a svi oni nas dočekaju sa toplim osmesima. Primetim kako me medicinske sestre odmeravaju preko pulta, ali održim bezizražajan izraz lica. Nikada nisam bio svetac, a žene su za mene bile samo još jedna vrsta trofeja koje sam skupljao; ali trenutno nisam želeo da mešam posao i uživanje.

"Gospodine Stoun, kako mogu da Vam pomognem?" -Jedna mlađa sesta me upitala.

"Doktor Kros nas očekuje." -Kratko joj kažem, a ona počne da kuca nešto po računaru.

"Izvinite gospodine, ali doktor Kros je danas završio ranije, menja ga doktorka Voren."

"Molim?!" -U trenutku pobesnim. 

Ko je sad pa ona?!

"Ona je jedna od naših najboljih doktorki... Je li to predstavlja problem za Vas?"

Po preporuci dobrog prijatelja sam kao anesteziologa tražio tog Krosa i povukao sam ozbiljne veze da bih došao do njega, a sad čujem da je on otišao kući. Zar bih sad trebao da prepustim brata u ruke osobi za koju nikada nisam ni čuo? Toliko o toj profesionalnosti i najboljoj usluzi o kojoj mi je pričao direktor bolnice.

Posegnem za telefonom spreman da tom direktoru održim jednu dužu lekciju, ali me majčin popreki pogled i ni malo nežan udar po ruci spreče da napravim scenu.

"U redu je, bili bismo Vam zahvalni ukoliko biste nas odveli do nje." -Moja majka se sa osmehom uključila u razgovor.

"Naravno, molim Vas da me pratite."

"Samo pokušaj da napraviš scenu u bolnici, hajde da te vidim." -Osmeh moje majke nestane čim prekine razgovor sa medicinskom sestrom i ponovo me prostreli pogledom.

Za razliku od mene, moja majka poštuje svaku osobu, čak i one koje su je prethodno izneverile. Ona nikada nije zaboravila šta znači živeti u bedi i nemaštini, ali nju novac nikada nije uspeo da promeni. Veliku većinu novca koju sam joj uplaćivao na račun ona je davala u dobrotvorne svrhe sa rečima da ona svega ima i previše.

Patriciji i mom ocu sam dugovao sve što sam postao danas, a ako su oboje šta prezirali to je bilo nepoštovanje koga sam ja prema pojedinima imao na pretek. Previše sam ja puta u životu bio izdan da bih verovao svima i bio ljubazan. Verujem da novac sve kupuje samo pod uslovom da se pravilno koristi, ali oni moje mišljenje ne dele.

Pratio sam medicinsku sestru bez i jedne reči, a ona nas je odvela do odeljenja anesteziologije i pokucala na vrata na kojima je krupnim slovima pisalo Dr Tifani Voren. Zamolila nas je da sačekamo ispred, a ona je ušla unutra; ali je ubrzo izašla i zaustavila jednu od koleginica.

"Gde je doktorka Voren?"

"Otišla je na pauzu pre dvadesetak minuta, neki pacijent je kasnio."

"Pauzu?!" -Ipak nisam uspeo da se suzdržim. 

"D-da, doktorka je imala napornu smenu." -Ova druga sestra je promucala ispred mene.

Divno, matora umišljena baba je otišla na trač partiju sa koleginicama. Moje strpljenje je dostizalo svoje granice, znao sam da sam brata trebao odvesti u privatnu bolnicu; ali ja sam slušao moju majku i bivšeg kolegu.

"Odmah je pozovite!"

"U redu, gospodine."

Medicinska sestra je odmah izvadila telefon i pozvala tu doktorku, a ja sam je gledao kao da je ona bila kriva za ovo. Slušao sam njihov razgovor, očekujući da će odmah doći.

"Izvinite, ali doktorka je rekla da je sačekate." -Sestra me uplašeno pogledala.

"Molim?!" -Trebalo mi je par trenutaka da shvatim šta mi je upravo rekla. 

"Idemo odavde, zovem obližnju privatnu bolnicu."

"Sedi tu i čekaj, sam si kriv što smo kasnili." -Izgleda da nisam bio jedini koji je bio na izmaku strpljenja, samo što je Patricia bita iznervirana sa mnom.

"Hvala Vam, sačekaćemo doktorku ovde." -Osmehnula se sestrama i smestila se na stolicu ispred ordinacije.

"Lepo sam vam rekao da sam dobro, samo treba da se odmorim par dana..." -Moj brat se uključio u razgovor.

"Metju, nemam živaca da se sada raspravljam i sa tobom." -Moja majka ga je prekinula, a on je ostao tih nakon toga.

Uzeo sam telefon ponovo dobijajući želju da pozovem direktora bolnice koga sam potplatio, bez znanja svoje porodice. Kada ovoliko čekam kao jedan od donatora, pitam se šta je tek sa ostalima.

"Konrade, ukoliko ne ostaviš taj telefon, obećavam ti da ćeš svašta pročitati u novinama o sebi u narednih par dana. Baš se pitam kako bi to uticalo na tvoj novi posao."

"Da sam ja bio tvoj trener, ništa od ovoga se ne bi ni desilo." -Okrenem se ka bratu sa osećanjem krivice. Bio sam previše zauzet sa otvaranjem novih hotela i razvijanjem posla da bratu nisam uopšte posvećivao svoju pažnju.

"Da si ti bio moj trener, ja bih večno živeo u tvojoj senci i ne bih dospeo dalje od lokalnog takmičenja."

"To nije tačno..." -Pobunio sam se, iako sam znao da je u pravu. 

Treneri su tu da nas guraju napred, čak i kada to više ne možemo. Teraju nas da dajemo sve od sebe i gledaju nas kako patimo samo da bi nas pripremili za uspeh. Koliko god sam ja bio iskusan i vešt teniser, toliko bih bio loš trener jer ja nisam želeo da vidim brata kako se muči.

Sestri sam omogućio da studira ekonomiju na željenom fakultetu i bio sam srećan jer ću joj nakon studija pružiti posao u jednom od mojih hotela. Nadao sam se da će i Metju krenuti njenim stopama i upisati fakultet, ali on se prihvatio reketa i krenuo mojim.

Duboko u sebi sam čeznuo za tim da bude loš i odustane, ali on je bio prirodni talenat koji će daleko dogurati ukoliko nastavi sa napornim radom. Verujem da ima potencijala da me prestigne, ali  takođe znam koliko je sport nezahvalan. Posle sportske karijere ostaju brojne posledice, koje nikakav režim ishrane i zdrav život ne mogu u potpunosti sprečiti. Profesionalni sportisti neprestalno crpe svoje telo do neiznemoglosti i bore se sa povredama koje se neprestalno ponavljaju. Jednostavno se plašim da moj brat vidi samo onu stranu tenisa koju prikazuju mediji i brinem se da će se kasnije u životu pokajati.

"Konrade, tvoj otac i ja takođe nismo bili za to da ti budeš sportista, ali smo te ipak podržali u tvojim snovima. Sada ti to isto moraš učiniti za svog brata." -Majka mi se toplo osmehnula.

Pošto sam već bio osuđen da nekoga čekam potrudio sam se da posle dosta vremena porazgovaram sa bratom o njegovim treninzima i pripremama, bez trunke osude u glasu. Godine koje sam proveo kao teniser kao da su mi proletele, jer sam imao osećaj da su mi brat i sestra odrasli preko noći.

Planiram da uzmem par slobodnih dana i da ih u potpunosti provedem sa porodicom, možda bih mogao da ih odvedem na neki kraći odmor posle Metjuove operacije.

"Dobro veče, ja sam doktorka Voren." 

"Kasnite, šta bi se desilo da je došao hitan pacijent?"

"Dobro veče." -Moja majka je toplo pozdravila udarivši me u rebra.

Čujem ženski glas koji mi nimalo ne zvuči kao glas žene u godinama, podignem pogled i susretnem se sa vitkim telom ispred sebe, koliko sam samo pogrešio. Žena ima telo koje je baš po mom ukusu, nisam neki ljubitelj plavuša; ali ova bi definitivno mogla da prođe.

"Gospodine, da je došlo do hitnog slučaja Vi biste još duže čekali. Vi ste onaj ko je kasnio, ovo je moja dobra volja što sam prihvatila da Vas primim." -Prekrsti ruke na grudima i prkosno mi uzvrati.

Poželim da joj besno uzvratim, ali kroz misli mi se provuče devojka iz moje mladosti posle koje su sve druge bile samo trofeji u nizu. Sa nevericom se zagledam u te prkosne smeđe oči i pune usne, sličnost je bila neosporiva. Izgledala je dosta zrelije od brinete koja me osvojila, a obline su joj bile nešto izraženije, najveća razlika bila je boja kose. 

"Alis?" -Sa nevericom sam je oslovio, neodvajajući pogled od njenog lica.

"Gospodine, ja sam Tifani. Mora da ste me pomešali sa nekime." -Smireno je odgovorila, ali primetio sam da se trznula na zvuk mog glasa.

"Idemo u ordinaciju." -Skrenula je pogled sa mene i obratila se mom bratu, koji joj je u odgovoru samo klimnuo glavom.

Propustila je mog brata da uđe prvi, a ja sam krenuo za njom.

"Vi nas sačekajte ovde." -Rekla je zatvarajući vrata ispred mene.

Pao sam na stolicu na kojoj sam do malo pre sedeo, razmišljajući da li sam konačno poludeo. Tri godine posle našeg rastanka sam je svuda tražio, a nakon toga sam u svakoj ženi tražio moju Alis. Prošlo je deset godina od tog trenutka, a ja sam još uvek čeznuo za jedinom ženom kojoj je za rukom pošlo da me slomi.

___________________________________

Kako vam se čini Konrad? ❤