TIFANI

Uzela sam sedam dana odmora koje ću provesti u Parizu, iskreno sam se iznenadila kada sam dobila avionsku kartu i ulaznicu za Rolan Garos sa plaćenim smeštajem od Metjua. Mislila sam da me taj tinejdžer odavno zaboravio, ali u četvrtak su me na radnom stolu dočekali bela koverta i buket belih ruža.

Hvala što ste održali obećanje i bili uz mene. Sada je red na mene da ispunim svoje. Još jednom Vam hvala na svemu što ste učinili za mene.

Metju Stoun

Ceo vikend sam provela razmišljajući da li da prihvatim ponudu, ali sam popustila pod Konradovom željom. Moj dečko je želeo da putujem zajedno sa njima privatnim avionom, ali sam to odbila jer nisam želela da njegova porodica još uvek zna za nas. 

Smestila sam se u hotelsku sobu sa pogledom na Ajfelov toranj i nekoliko minuta uživala u gradu ljubavi ispred sebe. Sunce je počelo da zalazi dajući nebu nežnu narandžastu boju, a ulična svetla su mu davala osećaj romantike. Grad je za mene bio neobično glasan, jer sam ga zamišljala kao grad ljubavi i osećanja u kome emocije preovladavaju. Radovala sam se predstojećim danima jer ću ih provesti sa Konradom, a čak ni on nije bio ravnodušan.

Čula sam glasno kucanje na vratima i samo po jačini zvuka mogla sam zaključiti da je to moj nestrpljivi dečko.

"Jesi li se smestila?" -Konrad me pitao čim sam mu otvorila vrata.

Zaista mi je bilo neobično da ga vidim u tamnim farmericama i uskoj crnoj majici, jer je on osoba koja uvek nosi poslovna odela. Odmerim ga pogledom, jer mi se možda čak i više dopada u ovom opuštenom izdanju; a on mi uzvrati istom merom.

"Još uvek nisam stigla da raspakujem kofer." -Iskreno sam mu rekla, a videla sam da ga taj odgovor nije naročito radovao.

Prilazi mi i hvata me za glavu, a zatim se strasno ljubi. Pomeram se unazad, a on čini isto i uskoro čujem zvuk zatvaranja vrata. On me slobodnom rukom obuhvata oko leđa i privlači bliže sebi, nadoknađujući dva dana neviđanja.

"Zaboravi na to sada. Idemo u obilazak grada, a nakon toga možemo na večeru." -Kaže čim se odmakne od mene, a zatim mi i namigne.

"Konrade, ne želim da nas vide zajedno pre turnira." -Pobunim se, ali znam da on neće tek tako odustati.

"Moja sestra neće stići do srede, majka čita neki od svojih romana u sobi, a Metju je zaokupljen treniranjem. Trebaće ti bolji izgovor od toga da bih odustao od svoje zamisli."

"Sve si već isplanirao, zar ne?" -Uzdahnem, a on mi se ponosno nasmeje.

Oduvek sam bila organizovana osoba jer je od toga zavisio moj uspeh, ali od kada se on vratio u moj život promenila sam mišljenje, jer taj čovek planira sve mesec dana unapred. Čak šta više svakodnevno ustaje u pet da bi trenirao pre posla, što mi nikada neće biti jasno. Razumem šta su profesionalne deformacije, ali ove njegove već počinju da me nerviraju jer se nakon njih osećam kao lenja osoba.

"Šta bih trebala da obučem?" 

"Ne opterećuj se glupostima, ukoliko počneš sa svojim sređivanjem sve će uveliko biti zatvoreno dok ti budeš spremna."

"Šta je sa medijima?"

"I to sam sredio."

"Naravno da jesi." -Prokomentarišem za sebe, ali mi on uputi neodobravajući pogled.

"Tifani, možemo li večeras samo da uživamo u oblilasku grada?"

"U redu."  -Odustanem od rasprave i presvučem se u udobnu majicu i svetle farmerke, jer sam previše umorna od leta da bih gubila vreme na sređivanje.

Uputili smo se ka parkingu hotela i na moje veliko iznenađenje tamo nas je dočekao mat crni sportski Audi. Zapanjeno sam gledala u Konrada kada ga je otključao, jer mi ovaj auto uopšte nije išao uz njega. On je strogo poslovni čovek uz koga mi je jedino išao Bentli koga je posedovao.

"Nisam znala da voliš sportske automobile." -Iznenađeno sam rekla.

"Dušo, mnoge stvari ti još uvek ne znaš o meni." -Namigne i dobaci mi ključeve od auta koje ja nespretno uhvatim.

"Šta ću ja sa ovime?" -Pokazujem na ključeve od auta koji verovatno košta više nego stambena zgrada u kojoj živim.

"Nadam se da si ponela vozačku dozvolu." -Nasmeje se i smesti na suvozačevo mesto.

"Jesi li ti siguran da mi dovoljno veruješ da vozim ovo?" -Pitam ga čim uđem u auto i vežem sigurnosni pojas.

"Verovao sam ti dovoljno da ti prepustim život brata u ruke, tako da auto nije problem."

"Daj mi osnovne instrukcije."

"Nema ih, vozi se kao običan auto samo što poseduje veći broj performansi."

Nakon dužeg ubeđivanja sa Konradom prihvatila sam da pokrenem auto i vozila sam ga po njegovim smernicama, ali umesto da odemo u obilazak grada mi smo se sve više udaljavali od njega. Nisam imala ideju šta planira, a trenutno mi je sva koncentracija bila usmerena na vožnju ovog čuda da bih postavljala pitanja.

"Sada možeš da pritisneš gas."

"Molim?!"

"Na otvorenom smo putu, kao što si do sada verovatno shvatila ovo nije auto za gradsku vožnju."

"Konrade, ja to ne smem."

"Sigurni smo, put je ravan i osvetljen, hajde vidim ti u očima koliko to želiš."

Trebala sam reći ne, jer ja kao medicinski radnik najbolje znam koliko su automobilske nesreće učestale, ali oduvek sam gajila ljubav prema automobilima i pritisla sam pedalu gasa osećajući adrenalin kako struji niz moje vene. Smejala sam se i uživala u prijatnom zvuku motora dok su se ulične svetiljke samo smenjivale jedna za drugom. Krajičkom oka sam primetila da se i moj dečko smeje, što mi je pokazalo da je on duboko u sebi adrenalinski zavisnik isto koliko i ja.

Ni sama ne znam koliko je vremena prošlo, ali sam nakon i više nego burne vožnje skrenula na proširenje puta i zaustavila auto, predajući ključeve Konradu. Odlično sam se provela, ali ipak nisam želela previše da izazivam sudbinu.

"Ti voziš nazad." -Rekla sam izlazeći iz auta i odlazeći do suvozačevog mesta.

"Jesi li sigurna da ne želiš to ti da uradiš?"

"Ne, zaista sam uživala, ali i ovo mi je bilo previše." 

"Već sam mislio da sam za džabe napravio rezervaciju." -Nasmešio mi se ulazeći u auto.

"Gde idemo?" -Pitala sam ga kada je okrenuo auto.

"Videćeš."

Konrad se nije delio moje nedoumice sa brzom vožnjom jer je odmah dodao gas, usporavajući tek kada smo se ponovo približili gradu. Nisam mu držala pridiku o brzini, jer sam i sama do nedavno vozila na isti način. Ja sam uvek odgovorna osoba, ali večeras sam sebi dopustila da u potpunosti uživam u životu.

Primetila sam kako Konrad nervozno prstom kucka po volanu svaki put kada nas na semaforu dočeka crveno svetlo, ali to mi je davalo više vremena da uživam u pogledu na urbane ulice Pariza. Posmatrala sam mnoge ljude različitih godina i pokušavala da smislim zanimljive priče vezane za njihov život.

Najviše sam se iznenadila muškarcem i ženom za koje verujem su imali preko sedamdeset godina, ali to ih nije sprečilo da se drže za ruke i zaljubljeno gledaju kao prvog dana. On joj je od uličnog prodavca kupio jednu ružu, a osmeh je  odmah ozario njeno lice. Gledajući u njih shvatila sam pravo značenje sreće i poželela sam da to i sama jednog dana iskusim.

"Stigli smo." -Konrad me obavestio parkirajući auto, ali ja sam i dalje gledala u njih

"U redu." -Zamišljeno sam mu odgovorila.

"Je li sve u redu?"

"Da, naravno." -Osmehnula sam mu se i okrenula ka njemu, ostavljajući zaljubljeni par da uživa u svojoj sreći.

"Da li ti se sviđa pogled?" 

Koračali smo ka Ajfelovom tornju koji je sada bio najsvetlija tačka čitavog grada, a pogled je zaista oduzimao dah. Mnogi zaljubljeni parovi su uživali u poljupcima ispred jednog od najposećenijih mesta na svetu, ne obazirući se na prisutne. Ono što je ovo mesto činilo još romantičnijim bila je ljubav koju ste jednostavno mogli osetiti svuda oko vas.

"Da zaista je divan, šteta što smo propustili mogućnost da se popnemo gore."

"Ko kaže da jesmo?" -Zadovoljno mi se osmehnuo.

"Konrade, vidiš li ti da su svi prilazi zatvoreni?"

"Imamo rezervaciju." -Konrad se obratio jednom od članova obezbeđenja ispred nas.

"Dobrodošli, gospodine Stoun." -Stražar mu se odmah osmehnuo i otključao prolaz, a zatim nas posveo ka dugačkom kružnom stepeništu, nakon čega nam je otključao lift i propustio nas da prođemo.

Dok sam ja još bila iznenađena ponašanjem stražara, lift se pokrenuo otkrivajući nam lepote osvetljenog grada ispred nas. Čim se lift zaustavio, ja sam očarano krenula ka ogradi da uživam u panorami noćnog Pariza, ne obraćajući pažnju na hladni povetarac.

"Ostavite nas na sat vremena." -Čula sam Konrada kako se obraća stražaru.

"Razumem gospodine, želim Vam ugodan boravak."

Čula sam njegove korake dok mi se približavao. Skrenula sam pogled sa očaravajućeg grada i videla osmeh na njegovom licu.

"Ne okreći se, ovo je za tebe." -Obratio mi se hrapavim glasom i mogla sam osetiti njegov topi dah na vratu.

Moje srce je počelo ubrzano da kuca. Stajala sam ispred njega, osećajući žudnju koja se iz mog srca proširila na grudi, a zatim i na celo moje telo.

Njegovi prsti su dodirnuli moj vrat i dok je pomerao moju kosu osetila sam varnice. Njegove ruke su se kretale duž mog vrata, preko ramena sve do mojih ruku. Uhvatio je moju ruku i isprepletao naše prste. Osećala sam se kao da će mi srce iskočiti iz grudi i zatvorila sam oči uživajući u trenutku.

Poljubio je moje rame, a zatim se usnama kretao do mog uha. Instinktivno sam nakrivila glavu u stranu prepuštajući mu se, a on me nežno ugrizao za vrat. Nije bolelo, već je samo učinilo da poželim još.

Vešto me okrenuo tako da budem okrenuta ka njemu. Zagledao se u moje oči i osmeh je ozario njegovo lice. U njegovim očima sam videla požudu, strast, ljubav i sigurnost. Nasmejala sam se kada je pustio moju ruku, a zatim sam osetila njegovu ruku kako nežno prolazi rukom kroz moju kosu i nežno privlači moje lice njegovom. Obmotao je njegovu slobodnu ruku oko mojih leđa i ja sam poželela da me nikada ne pusti.

Kada su se naše usne dodirnule ništa više nije bilo bitno, sem nas dvoje.

_________________________________

Mišljenja mi pišite u komentarima. ❤