TIFANI

Sedela sam u prvom redu tribina među Metjuovim najbližim osobama. Sem Metjuovog tima pored sebe sam imala i članove njegove porodice koji su se radovali svakom osvojenom poenu. Meri i Ava su glasno navijale za Metjua, a Konrad je mirno sedeo jer je želeo da zadrži stav hladne osobe, ali pri svakom dobro odigranom potezu blagi osmeh bi mu se pojavio na licu.

Ja koja sa druge strane nisam znala ništa o tenisu , radovala sam se zajedno sa njima. Metju je odličan igrač, jer iako se nerazumem u sport u njegovim očima sam videla strast i želju za pobedom. Nisam imala priliku da porazgovaram sa njim, ali po načinu na koji je igrao videla sam da se odlično oporavio i zbog toga sam bila srećna.

Uhvatila sam jedan od Konradovih pogleda na sebi, ali sam ipak odlučila da ga ignorišem. Ja nisam bila spremna da našu vezu otvoreno iznesem ispred njegove porodice, jer sam imala uverenja da ću se sa porodicom mog dečka upoznati tek kada se odlučimo za neki ozbiljniji korak. Konrad nije bio srećan kada sam odbila da sedim pored njih, ali ipak je ispoštovao moju odluku.

Videla sam trenutak u kome je Metju nezgodno stao da bi udario lopticu i već u sledećem bio je na zemlji, ali ovoga puta nije odmah ustao i to je izazvalo opštu uzbunu. Nije mi trebalo više od par sekundi da preskočim onu zaštitnu ogradu i otrčim do njega jer mi se nije ni malo dopadalo to što se držao za nedavno operisanu ruku. Jedan ogromni član obezbeđenja se pojavio ispred mene, ne dopuštajući mi da prođem iako sam ga uveravala da sam doktorka.

"Pustite je da prođe!" -Čujem Konradov dominantni glas iza sebe i ona gromada od čoveka mi se pomeri sa puta.

"Ne diraj ga!" -Viknem na ženu u srednjim godinama koja je nestručno pomerala Metjuovu ruku.

"Kakvo je ovo nepoštovanje ?! Ja sam njegov fizioterapeut!" -Grubo mi je odvratila.

"Ja sam njegova doktorka, sada Vas molim da se pomerite u stranu!" -Uzvratila sam joj istom merom,

"Tatjana, pusti je da prođe." -Metju je tiho rekao i dalje se držeći za povređenu ruku.

Prepotentna žena me prostrelila pogledom pre nego što mi je dopustila da se smestim pored Metjua, a ja sam odmah prihvatila njegovu ruku skidajući mu steznik koji je nosio, uz to mu postavljajući  brojna pitanja. 

Kroz glavu su mi prolazile sve povrede koje je mogao zadobiti i iskreno sam se nadala da je samo nategao ruku, jer moje ostale pretpostavke nisu bile ni malo lepe.

"Kako je?" -Konrad je sve vreme nervozno stajao iznad moje glave i pažljivo pratio svaki moj pokret.

Sudija se oglasio objavljujući pauzu dvadeset minuta po zahtevu Metjuovog trenera, a ja sam ugledala olakšanje na Metjuovom licu kada je to čuo. Čak i u ovakvim trenucima, sve o čemu je on mislio bila je pobeda i način da nastavi sa igranjem.

"Možeš li da hodaš?" -Pitala sam ga, jer sam želela da se sklonimo u svlačionicu dalje od znatiželjnih pogleda.

"Jesam, dobro sam, nema potrebe da brinete." -Rekao je dok sam mu pomagala da ustane, a zatim sam ga povela dalje od novonastale buke.

Pored nas su išli Konrad i  trener koji su se neprestalno svađali zbog ove situacije, time stvarajući Metjuu dodatni pritisak.

"Lepo sam rekao da on još uvek nije spreman za povratak na teren!"

"Da je propustio ovaj turnir ko zna koliko bi opao na ATP listi!"

"Mene ne interesuje lista, već njegovo zdravlje!"

"Vas dvojica ne ulazite, vašu raspravu možete završiti samo ovde." -Rekla sam i zatvorila vrata ispred njih, a oni su mi uputili zapanjene poglede.

"Ja zaista ne znam kako ti ovo izdržavaš svakog dana." -Našalila sam se pokušavajući da opustim zabrinutog tinejdžera, a na njegovom licu se pojavio blagi osmeh.

"Vremenom sam se navikao da se isključim, ovako je na svakom takmičenju."

Nastavila sam da razgovaram sa njim o sportu, jer sam videla da ga to vidno opušta, a na njegovu veliku sreću nije bilo nikakve ozbiljnije povrede. Plašila sam se da bi to moglo da se promeni, ukoliko nastavi još dugo da se forsira.

"Doktorka, moja pauza ističe." 

"Metju, moj savet je da se ne forsiraš,  iako se ti osećaš dobro tvoja ruka se još uvek nije u potpunosti oporavila."

"Ja ovaj meč moram dobiti, potrebno mi je još samo par poena."

"Ne planiraš da odustaneš, zar ne?"

"Nema uspeha bez malo bola, zar ne?" -Nasmejao se.

"Moraćeš malo da smanjiš sa treninzima nakon ovoga."

"Naravno, cilj mi je da dospem u prvih trideset, nakon toga mi sledi odmor."

"Metju, ja sam ozbiljna."

"I ja sam, već sam Vam rekao da je moj život bez tenisa besmislen."

"Ti si nepopravljiv." -Na licu mi se pojavio osmeh, jer je on zaista bio Konradova mlađa verzija.

"Idemo, ja još uvek moram da osvojim ovaj meč." -Ustao je i krenuo ka vratima.

"Idemo u hotel, već si preterao." -Čula sam besnog Konrada.

"Ne idem ja nigde bez pobede."

"Ideš i to odmah, predaj meč."

"Samo ti sanjaj o tome, zaboravljaš da ja nisam neko kome možeš da naređuješ!"

"Metju, preterao si sve granice!"

"Doktorka je rekla da mogu da igram, što znači da ću to i učiniti."

"Da li je to tačno?" -U sledećem trenutku Konrad me prostrelio pogledom, vidno nezadovoljan mojom odlukom.

"Jeste, on ima moju dozvolu da nastavi."

Nakon toga je nastupila neprijatna tišina, a Metju je nabacio osmeh i izašao pred publiku srećan kao da se ništa nije dogodilo. Vratio se na teren i uzeo reket, što je bilo dočekano gromoglasnim aplauzom. Taj dečko će daleko dogurati za par godina, u to sam sigurna.

Konrad je bio spreman da započne raspravu sa mnom, ali sam ga ignorisala i vratila se na svoje mesto. Razumela sam njegovu brigu za mlađeg brata; ali nisam mogla biti na njegovoj strani samo zato što smo u vezi, sem toga na taj način bih u potpunosti izgubila Metjuovo poverenje. Taj dečko je tvrdoglav, ali da je zaista došlo do toga da nije u stanju da igra, ne bih mu dopustila da kroči na taj teren.

On je svestan težine života profesionalnog sportiste i svesno je prihvatio rizike, što znači da niko nema pravo da se meša u njegove odluke. Njemu nije potrebna osuda, već podrška koju ne dobija od svog starijeg brata.

Uhvatila sam Konrada kako me neodobravajuće gleda, ali nisam obraćala pažnju na njega i posvetila sam svu pažnju sportu koji se igrao ispred mene.

Metju je ispunio dato obećanje i zaista se potrudio da što pre završi, jer smo posle nešto manje od pola sata svi ustali i aplaudirali pobedniku ovog meča.

***

Stigla sam u hotel vidno umorna, jer se ne sećam da sam ikada sa ovakvim žarom navijala za nekoga i priželjkivala da pobedi. Uvek sam kritikovala oca dok je gledao utakmice jer je sve to shvatao previše lično; ali danas sam konačno shvatila nerviranje mog oca dok je gledao neku utakmicu i radost pri pobedi njegovih favorita. Ovo je bilo sasvim novo iskustvo za mene, ali verujem da ću ga pamtiti duži vremenski period.

Nakon što smo čestitali Metjuu na pobedi, Konrad i ja smo se izgubili u gužvi i rešili da ovo proslavimo na naš način. U autu smo se raspravljali oko toga ko je bio u pravu, on koji nije podržavao brata ili ja koja sam imala suprotno mišljenje odnjega; ali smo na kraju ipak došli do primirja.

"Idemo u tvoj apartman." -Rekla sam dečku čim smo prošli recepciju.

"Ovaj Tifani, bolje da ovoga puta odemo u tvoj. Jutros sam žurio i ostao je u neredu."

"Šta hoćeš da mi kažeš? Nije valjda da bolesno organizovani Konrad Stoun nije zategao krevet?" -Nasmejala sam se, a njemu je iz meni nepoznatog razloga zaista bilo neprijatno.

"Ni moj nije u mnogi boljem stanju, sem toga tvoj ima bolji pogled i udobniji krevet."

"Jesi  li sigurna da ti neće smetati?" -Primetila sam dozu nervoze u njegovom glasu.

"Konrade, jel ti kriješ nešto od mene?"-Zaustavilasam se i okrenula ka njemu.

"Šta bih mogao kriti?"

"Onda požuri jer nemamo mnogo vremena pre nego što se ostatak tvoje porodice vrati, a onda moramo na večeru sa njima." -Uzela sam karticu od njega i nastavila ka sobi.

Bila sam nervozna jer me Konrad ubedio da večeras otvoreno razgovaramo sa njegovom porodicom, jer on više nije želeo da se krije. On smatra da više nismo deca i da mišljenja drugih ne treba da nas dotiču, a ja moram priznati da jedonekle u pravu. Zaista je bilo teško balansirati između toga da provodimo vreme zajedno i budemo potpuni stranci pred svetom.

Jedini način da zaboravim na sve ono što nas očekuje, je da makar na kratko uživam sa njim daleko od svih.

Provučem njegovu karticu i priljubim usne za njegove čim uđemo u apartman, bio je iznenađen, ali mi je ubrzo uzvratio istom merom. Njegovi dodiri na leđima budili su u meni eksploziju čula koju je samo on mogao proizvesti. Osećala sam elektricitet u svakom delu tela koji je dodirnuo i to je ono što mi je sada bilo najviše potrebno.

Kretali smo se ka dnevnoj sobi i kada sam upalila svetla imala sam šta da vidim. Instinktivno sam se odmakla od njega i trepnula par puta da se uverim da mi se ne pričinjava. Poželela sam da ga ošamarim kao nikada do sada, ali bila sam u prevelikom šoku da bih uopšte odreagovala.

Tri devojke u donjem vešu su se smestile na ugaonu garnituru i ispijale šampanjac, zainteresovano nas posmatrajući. Pogledala sam u Konrada očekujući neki odgovor, ali njegova pažnja je bila na drugom mestu.

"Stigao si." -Crnka je ustala i zavodljivo došetala do njega.

"Nedostajao si nam. Gde si se toliko zadržao?" -Brineta je pratila i obgrlila ga oko vrata.

"Sad mi je jasno o kakvom neredu si ti pričao." -Samu sebe sam iznenadila hladnoćom svog glasa.

"Tifani..." -Pokušao je nešto da kaže, ali sam ja već u par koraka izašla iz apartmana i potrčala ka svojoj sobi.

Osećala sam suze u očima koje su pretile da će svakog trenutka poteći, dok sam nespretno po torbi tražila karticu.

Videla sam ga kako me prati, ali trenutno nisam želela ni da ga pogledam. Otvorila sam vrata i u žurbi ih zalupila, a nakon toga sam skliznula niz ista puštajući suze da poteku. Osećajući se kao najveća budala.

Koliko sam samo bila glupa da poverujem u to da mu je apartman u neredu? Sve vreme koje sam provela živeći u laži da smo u skladnoj vezi, on je degustirao druge žene.

Ja sam verovala da se on promenio i u trenutku u kome sam pomislila da postoji budućnost za nas, život mi je pokazao da bajke ne postoje.

Pokazala sam mu put do mog srca koje je sve ove godine bilo zaključano, a on se poigrao sa njim i iz igre izašao kao pobednik.