KONRAD

Prošlo je dve nedelje od one noći sa Tifani, a ja od tada nisam uspeo da doprem do nje. Odbijala je moje pozive i ignorisala poruke, dok sam ja u svemu tome bio nemoćan. Odgurnula me od sebe i nije bilo načina da je vratim, iako sam to pokušavao na sve načine. Odlazio sam do njenog stana i čekao je, ali ona nije uopšte dolazila tamo. Pokušavao sam da je posetim u bolnici, ali svakog puta me je vešto izbegavala.

Dane sam provodio radeći, a noću bih tugu utapao sa alkoholom. Postao sam isfrustriran i nervozan, a taj bes sam iskaljivao na svakome ko bi mi se našao na putu. Praznina koju sam osećao sada, nije se mogla ni uporediti sa onom od pre deset godina. Ona mi se uvukla pod kožu i iako sam sve započeo kao avanturu sa željom da ću je odbaciti čim je dobijem, ona je uspela da me uveri u suprotno. Postoji nešto u njoj što me neopisivo privlači, a da to nisu samo njeno telo i spremnost da mi se suprodstavi.

Ja, osoba koja je sa ženom želela da ima samo telesno zadovoljstvo shvatio sam da me Tifani osvojila. Dok sam izlazio po klubovima mnoge su mi se nudile, ali sam na kraju shvatio da sam u svakoj tražio nju; ali je nisam pronašao. Vitke plavuše su mogle da budu ona samo do trenutka u kome progovore, jer nakon toga sva magija je nestajala i vraćao sam se u surovu realnost. Čak su mi nedostajale i naše zajedničle svađe i ta drskost koju je uvek imala.

Metju je imao sreće što je odmah nakon onoga otputovao u Australiju, jer sam bio spreman da ga odrobijam zbog njegove neslane šale. Njegova ideja je bila da me oraspoloži ženama koje je platio da me dočekaju u apartmanu, njegov mozak je mislio da sam nervozan jer ni jednu nemam u svom životu; a nije znao da je ona koju sam voleo bila sve vreme pored mene. 

Moje negodovanje zbog odlaska u apartman u kome sam boravio imalo je sasvim suprotan razlog od uživanja u ženama lakog morala. Planirao sam da se ljudi iz hotela postaraju da večeramo u mojoj sobi i da je nakon toga pitam da se useli kod mene, ali zbog mog dragog brata sve je to palo u vodu. Već neko vreme sam razmišljao o tome i verovao sam da ću konačno uspeti da je ubedim, jer nisam želeo da svako jutro beži iz mog kreveta i trči u svoj stan da se spremi za posao. 

Uhvatio sam sebe kako po ko zna koji put danas očarano gledam u tablet i fotografije koje sam dobio od privatnog detektiva koga sam unajmio da je prati. Znam da ne bih preživeo da ona sazna za ovo i da nije normalno što ovo radim, ali ja kao da sam bio navučen na nju. Svakodnevno sam dobijao fotografije na kojima je bila ona, a čini mi se da se za ove dve nedelje čak i prolepšala. Na ovim fotografijama je izgledala srećno, izlazila je sa prijateljicama i uživala u jednom noćnom klubu. Tako ne izgleda žena koja tuguje za muškarcem koji je izneverio, tako izgleda samo žena koja je  nastavila dalje i odlučila da prošlost ostavi iza sebe. Nisam je mogao kriviti, jer po mojim postupcima i načinu na koji sam joj predstavio sebe drugačiji zaključak i nije mogla izvesti.

Opijeno sam gledao u prekratku crvenu haljinu koja je savršeno ocrtavala svaku njenu oblinu, kosu je pustila da joj slobodno pada, a na usnama je imala vatreno crveni ruž koji je činio još seksipilnijom. Mogu samo zamisliti požudne poglede koje su joj upućivali muškarci, jer istini za volju ne verujem da joj je neka mogla parirati.  Pri samoj pomisli na to obuzme me neopisivi bes i sada već praznu čašu viskija bacio sam o obližnji zid. Čuo sam zvuk pucanja čaše koja se raspala na mnoštvo sitnih delova, kao i moje srce.

U džepu od pantalona me po ko zna koji put zažulja mala kutijica za nakit sa kojom nisam znao ni šta želim. Kupio sam je još za vreme boravka u Parizu i to brzopleto i bez previše razmišljanja, planirao sam da je sačuvam za pravi trenutak i vreme koje je pred nama, a sada sam jednostavno mogao da je bacim.

Proklet bio dan kada sam je upoznao i sreo, jer da nije bilo nje ja bih još uvek vodio uobičajeni život; a ne patio za ženom koja ne želi ni da me vidi, a kamoli da razgovara sa mnom. Ona je moja propast, jedina koja je u istom danu znala da me učini najsrećnijim muškarcem, ali i da pošalje na dno samog pakla. U kakvu se ironiju moj život pretvorio, nekada sam bio najveći srcelomac u gradu, a sada sam ja taj čije je srce bilo slomljeno.

Čujem kucanje na vratima i jedan od mojih zaposlenih uđe u kancelariju, a pogled mu odmah završi na rasutim komadićima stakla. U pogledu sam mu video da ima mnoštvo pitanja, ali ih nije postavljao.

"Gospodine, da li je sve u redu?"

"Jeste, pozovi nekoga da ovo počisti." -Kažem ustajući i uzimajući svoj sako sa stolice.

"Da li da kažem nekome da večeru servira u Vašem apartmanu?"

"Nema potrebe, vratiću se kasno."

"Kako god želite."

"Da li Vam je nešto potrebno?"

"Za sada ne, slobodan si za danas."

"Hvala Vam gospodine, želim Vam ugodan ostatak večeri."  -Na licu mog čuvara se pojavio osmeh.

Nisam zalazio u privatne živote mojih zaposlenih jer me oni nisu interesovali, sve dok oni ispunjavaju svoje dužnosti; ali o svom obezbeđenju sam znao svaku informaciju. Brinuo sam o sigurnosti i privatnosti moje porodice i mene samog, zbog čega je retko ko imao priliku da obavlja tu dužnost koja bi mu omogućavala život na visokoj nozi. Za razliku od mene, njega je kod kuće čekala porodica koja je željno iščeivala njegov povratak. Odlučio sam da makar njemu pružim mogućnost da noć provede pored voljene žene, jer ja to nisam mogao. 

Umesto da se posvetim brdu papirologije koja me ceo dan čekala na stolu, ja sam patio za jednom plavušom i njenom drskošću. Trebao sam je poslušati kada mi je rekla da ću se zaljubiti u nju i nastaviti dalje, ali ja sam bio umišljeni gad koji je mislio da je nedodirljiv.

Planiram da sebi jednom dužom vožnjom razbistrim misli iako se bliži ponoć, jer ukoliko još koji trenutak provedem zatvoren u ova četiri zida za mene ove noći ponovo neće biti sna. Razmišlajo sam da još jedno veče provedem utapajući tugu u alkoholu u nekom od elitnih noćnih klubova, ali sam ipak odlučio da to večeras preskočim, jer mi to neće rešiti ni jedan od problema. Ulazim u sportski auto i istog trenutka me uhvati nostalgija, jer se prisetim one noći provedene u Parizu. Mislim da polako ludim, jer me sve podseća samo na nju. Priključujem se gustom Bostonskom saobraćaju i posvećujem pažnju putu ispred sebe.

Čim izađem iz grada stisnem papučicu gasa i zvuk motora učini da osetim kako adrenalin struji mojim venama. Kao i svako muško uživao sam u skupim automobilima i imam svoju kolekciju, ali sportski automobili su bili moja velika strast. Još uvek se sećam sreće koju sam osetio kada sam od tenisa skupio dovoljno novca da sebi priuštim jedan stari model i taj dan je bio jedan od onih koji me naterao da na terenu dajem sve od sebe.

Život koji sam nekada vodio u siromaštvu je odavno bio iza mene, ali i onaj u kome sam mogao da računam na prijatelje. Život koji sam ja vodio bio je glamurozan i luksuzan, ali usamljem. Svi su od mene pre ili kasnije želeli neku korist, nebrojeno puta sam uhvatio drugove kako informacije o mom privatnom životu dele sa novinarima zarad novca. U početku sam izgradio masku rezervisane osobe, ali kasnije je ona postala deo mene.  Postao sam rezervisana osoba koja ni pred porodicom ne pokazuje osećanja, a jedina koja me navela da spustim svoje barijere bila je žena sa smeđim očima koju nisam mogao da izbacim iz misli.

Prestao sam da vodim računa o brzinometru ispred sebe i gledao sam samo u daljinu, pazeći na ostale učesnike u saobraćaju, ali put je bio neobično miran i ravan, što mi je dopustilo da se u potpunosti prepustim adrenalinu koji sam osećao.

U nekom trenutku sam ugledao jaku svetlost kamiona ispred sebe, odmah sam počeo da kočim i pritiskao sam sirenu najače što sam mogao, ali vozač je nastavio da prelazi u moju traku. Počeo sam da paničim, jer on nije reagovao i nastavio je da se kreće ka meni. Namotao sam volan u levu stranu pokušavajući da ga izbegnem, ali bilo je prekasno.

Vreme kao da se zaustavilo jer sam postao svestan onoga što će uslediti, a moje misli su prolazile osobe do kojih mi je stalo i nakon toga od jednom su postale u potpunosti prazne. Na trenutak je sve oko mene obuzela mrtva tišina koju nikada nisam osetio, a zatim sam čuo sam pucanje stakla i glasam tresak od koga sam pomislio da mi je pukla bubna opna. Oko sebe sam osećao miris hemikalija i benzina, želeo sam da vidim šta se dešava, ali moje vidno polje je bilo ispunjeno belinom vazdušnog jastuka. Pokušao sam da se pomerim, ali sam osetio oštar bol u leđima koji mi to nije dozvolio. Čuo sam glas nekog muškarca i želeo sam da pozovem pomoć, ali reči jednostavno nisu izlazile iz mojih usta.

Zašto je odjednom sve počelo da se vrti oko mene? Osetio sam neopisivi bol u glavi i odjednom je sve počelo postajati crno, a glas koji sam prethodno čuo postajao je sve udaljeniji. Trudio sam se da ostanem priseban, ali to je svakim trenutkom postajalo sve teže.

"Tifani..." -Nisam bio siguran da li sam to uspeo zaista da izgovorim, ali ona je bila poslednja osoba na koju sam pomislio pre nego što sam sklopio oči.