TIFANI

Mrzela sam prvi radni dan u nedelji, a moja najgora moguća kombinacija je izlaziti nedeljom i raditi prvu smenu ponedeljkom. Nikada se pred radni dan nisam opijala, ali sam se zbog izlaska sa drugaricama vratila u tri u stan, a već u sedam sam morala biti pripravna u bolnici. Ostalo mi je još pet sati do kraja smene, a ja sam upravo pila četvrtu šolju kafe iz automata i verujem da ću ih još toliko popiti dok se ne vratim udobnosti svog kreveta.

Na sav moj umor, danas imam više obaveza nego u prethodne dve nedelje zajedno, a ja razmišljam kako da sve to završim do kraja radnog vremena. Trenutno sam sa pola pažnje slušala euforičnog Zaka kako je vikend proveo sklapajući krevetac, dok sam u glavi premotavala ceo svoj današnji raspored. Zaista ga volim kao prijatelja i cenim kao kolegu, ali on mi ovim pričama samo staje na muku.

Srećna sam zbog njega, ali me on svakodnevno podseća na to šta sam do sada trebala imati. Dok sam ja tražila gospodina savršenog godine su prolazile pored mene i ja sam tek sada počinjala da shvatam težinu majčinih reči. Starila sam, ali nisam imala nikoga pored sebe.

Ceo život sam se borila za sebe i trudila se da budem samostalna, ali shvatila sam da želja za muškarcem i decom ne predstavlja moju slabost već potrebu da se posle napornog dana ne vratim u hladna četiri zida. Surova realnost je ta da prijatelji dolaze i prolaze, ali porodica je jedina koja ostaje uz nas do samog kraja.

Možda ipak moram odustati od traženja savršenstva i jednostavno pronaći nekoga sa kime ću jednostavno moći da živim u slozi. Strast i ljubav su prolazne, ali ipak mi je teško da pređem preko onoga što sam imala sa Konradom; jer je jedino njemu polazilo za rukom da me učini najvoljenijom ženom na svetu i da u meni razbudi davno zaboravljeni plamen tinejdžerske ljubavi. On je razbuktavao sva moja čula i osećanja, a takođe mi bio stub oslonca kada mi je to bilo potrebno. 

Pitam se samo zašto je morao biti tako neveran; jer je to izbor, a ne potreba. Ako ništa drugo, sigurna sam da će me se sećati duži vremenski period i da će zažaliti što me izgubio, jer ja nisam žena koja se lako zaboravlja.

"Tifani, jel sve u redu?" -Zakov glas me vratio iz misli i primetila sam da me zainteresovano gleda.

"Da, zašto?" -Osmehnula sam mu se, pokušavajući da ga uverim da je sve u redu, jer me već par dana sumnjičavo gledao.

Zak je jedna od retkih osoba kojima verujem, ali jednostavno nisam volela mnogo da pričam o svom privatnom životu. Nisam volela da me neko teši i govori mi da će sve biti u redu, jer me to podseća na realnost i misli od kojih želim da pobegnem. I sama znam da ću ga preboleti kao i sve pre njega, ali za to će biti potrebno vreme.

"Opet si se zamislila, a to nije ni malo nalik na tebe."

"Samo sam umorna, to je sve." -Slegnula sam ramenima i nabacila svoj najuverljiviji osmeh, ali on nije naseo na to.

"Tifani, poznajem te i znam da te nešto muči."

Dok sam smišljala odgovor moj telefon je zazvonio i ja sam odmah ustala, zahvalna jer ću izbeći jedan neprijatan razgovor. Nisam znala zašto me zovu, danas nemam nikoga za konsultacije jer je ove nedelje moj red da slušam prezentacije specijalizanata; ali trenutno sam bila previše srećna da bih marila za to.

"Izvini, zovu me nazad na odeljenje." -Krenula sam pre nego što je uspeo da me zadrži.

"Nastavićemo ovaj razgovor, ja neću tek tako odustati." -Čula sam ga kako je dobacio za mnom, ali se nisam okretala.

Za par minuta pronašla sam dežurnu sestru i pitala je zašto sam im potrebna, a ona mi je odgovorila da me pacijent čeka u ordinaciji.

"To mora da je neka greška, moj raspored je danas slobodan."

"Zaista ne znam, ali on je insistirao da vidi isključivo Vas i nije ostavio nikakve podatke. Ja sam samo dobila poziv direktora bolnice da ga morate primiti."

Odmah mi je na pamet pala samo jedna osoba, koja je uporno pokušavala da me vidi tokom prethodnog perioda, ali sam ga vešto izbegavala. Ovo je bilo previše nisko i za njega, jer smo imali dogovor da neće koristiti svoj položaj, a ja sam mislila da je on čovek od reči. Krenula sam ka ordinaciji spremna da mu održim jednu lekciju i jednom za svagda stavim tačku na sve ovo.

Toliko sam bila besna, jer me sustiglo sve što mu one večeri nisam rekla. Prošla sam pored dobro poznatog obezbeđenja uz to ih prostrelivši pogledom, jer su mi trenutno svi bili krivi za moj loš izbor muškaraca. Oni su me pustili da prođem bez toga da su me zaustavljali, a ja sam ušla unutra i zalupila vrata mnogo jače nego što je za time bilo potrebe.

"Konrade, kakav je ovo način?!" -Viknula sam čim su se vrata zatvorila iza mene, ne obraćajući pažnju na to što ću privući nepotrebnu pažnju.

Pogledom sam ga tražila, spremna da mu pokažem bes povređene žene, ali ispred sebe nisam ugledala osobu koju sam očekivala i iznenađeno sam gledala u svog posetioca. Nešto mi se nije dopadalo kod ovoga, jer sam imala loš predosećaj. Srela sam se sa azurno plavim očima i bledim licem devetnaestogodišnjaka.

"Izvinite, nisam znao kako drugačije da dođem do Vas..."

"Metju, šta ti radiš ovde?" -Iznenađeno sam ga upitala, spuštajući glas.

Izraz lica mu je bio hladan, a oči krvave i crvene; nije bilo ni traga od onog nasmejanog i šaljivog momka koga sam poznavala. Izgledao je izmoreno, a gledao me je na taj način da sam očekivala da će iz njegovih očiju svakog trenutka poteći suze.

"Šta se dešava? Jesi li dobro?" -Zabrinuto sam ga pogledala, pažljivo tragajući za bilo kakvom povredom na njegovom telu.

"Molim Vas da krenete sa mnom..." -Gledao je u mene, ali pogled mu je bio izgubljen u daljini.

"Metju, šta se dešava sa tobom?" -Nežno sam ga protresla za ramena, nadajući se da će se urazumiti i reći mi šta je sa njim.

"Ja sam kriv... Konrad je... Zbog mene..." -Pričao je nepovezano, a ja sam ga zbunjeno gledala.

"Metju, smiri se i ispričaj mi šta si uradio. Sigurna sam da možemo pronaći neko rešenje."

Istina je da sam trenutno mrzela njegovog brata, ali ovog plavookog dečaka sam zavolela kao mlađeg brata. Možda nisam trebala da se mešam u njihove porodične probleme, ali njemu sam želela da pomognem.

"Ja sam kriv za tvoj odlazak iz Pariza, nisam znao da ste moj brat i Vi zajedno, želeo sam da mu vratim za scenu koju mi je napravio na terenu, ali to je otišlo predaleko... Nikada nisam želeo da se ovako završi..." 

"Metju, ti nikako nisi kriv zbog toga što smo se Konrad i ja rastali, nismo se slagali i to je jedini razlog."

Nisam bila iznenađena time što je Metju znao za nas, jer je oduvek bio sumnjičav prema nama i smeškao se u mojoj blizini; ali definitivno mu nisam mogla reći pravi razlog zbog koga smo se rastali.

"Ja sam poslao one žene u njegov stan!" -Viknuo je i meni je bilo jasno šta pokušava da uradi.

"Vidi Metju, nema potrebe da lažeš zbog njega, ja ću uvek biti tu za tebe ukoliko ti nešto zatreba, ali između Konrada i mene je gotovo i ništa to neće promeniti."

"Ne lažem, on nije znao za to. Iznajmio sam devojke za poslovnu pratnju i naredio obezbeđenju da ih uvede u njegov apartman. Nisam imao ideju da ste zajedno, kunem Vam se."

"Jel te to Konrad ucenio da dođeš i ovo mi ispričaš?" -Odmakla sam se od njega, a suze su istog trenutka potekle niz njegovo lice.

"Ja sam ga ubio..." -Metju je koraknuo par koraka unazad i udario rukom o zid u blizini.

Nikada ga nisam videla ovakvog, bio je izgubljen i izgledao je kao da će se svakog trenutka slomiti ispred mene. Pokušava sam da shvatim šta je dovelo do ovako drastične promene u njegovoj ličnosti, ali ništa mi nije padalo napamet.

"Metju, šta se dešava sa tobom? Jesi li koristio šta?"

"Konrad je zbog mene u kritičnom stanju, već sedam dana je u komi i ništa se nije promenilo."

"Kakvoj komi, Metju? Poslednji put kada sam ga videla bio je u odličnom stanju." -Već sam iskreno počela da sumnjam u to da je konzumirao neke opijate, samo mi nije bilo jasno zašto bi došao kod mene.

"Korad, je imao saobraćajku i od tada ne znamo ni da li će preživeti. Doktori nas obasipaju informacijama, a ni jedna od njih ne odgovara ni na jedno pitanje koje postavimo."

"Metju, zar zaista misliš da ću poverovati u to? Tvoj brat je poznata ličnost i nešto takvo bi sigurno završilo u vestima."

"Bi da moj brat nema potrebu da sve isplanira, čak i njegov boravak u bolnici. Sve je zataškano pre nego što je moglo dospeti do bilo koga, čak ni njegovi zaposleni ne znaju celu priču."

"Jesi li siguran da nisi koristio neke opijate?" -Definitivno mi se potvrdan odgovor na ovo pitanje više dopadao od mogućnosti da poverujem u njegovu priču.

"Kamo sreće da sam imao vremena za to. Rekao bih Vam da pozovete bolnicu u Bostonu i pitate za njegovo stanje, ali on zvanično i nije tamo."

Sela sam na obližnju stolicu pokušavajući da svarim sve što mi je rekao i donesem zaključak da li bih trebala da mu verujem. Postojala je mogućnost da me laže i da sve ovo čini da bi pomirio njegovog brata i mene, ali ne verujem da je onakav strah u očima mogao odglumeti bilo ko. Sa druge strane to bi značilo da je muškarac za kime sam toliko patila bio u životnoj opasnosti i da ja nisam bila pored njega, samo zbog mog impulsivnog reagovanja i toga što sam ga otpisala iz svog žvota bez toga da sam mu i pružila mogućnost da mi objasni situaciju.

"Ovome ćete verovati." -Metju mi je pružio mobilni telefon. 

 Zamišljeno sam prihvatila telefon i pogledala u telefon koji mi je pružio, ali fotografija koju sam videla verujem da će zauvek ostati urezana u moje pamćenje. Istog trenutka sam ispustila telefon i moje srce je počelo da kuca kao da će mi iskočiti iz grudi.

Od slike krvave scene automobilske nesreće i smrskanog crnog sportskog audija koji sam vozila pre mesec dana dovela je do toga da mi mrak padne na oči. Auto je bio u potpunosi smrskan, a mogu samo zamisliti kako su učesnici prošli. Previše sam ovakvih scena viddela u svojoj karijeri i to je dovelo do toga da gubim dah zbog napada panike koji sam upravo doživela. Nisam mogla da poverujem u ovo, jer bi me to uništilo.

Moj Konrad je morao biti dobro.