TIFANI

Za manje od dva sata već sam bila na putu za Boston. Nadređenuma na poslu sam samo javila da sam imala hitan slučaj u porodici i nakon toga sam otišla ne čekajući bilo čije odobrenje. Ceo život sam se borila za to radno mesto, ali tek sada sam shvatila da mi ono ne znači ništa u odnosu na ono što sam mogla izgubiti. U ova dva sata sam shvatila šta u životu predstavlja pravo bogatstvo, a to je imati voljenu osobu pored sebe.

Sedela sam u avionskom sedištu i listala medicinske izveštaje i nalaze koje mi je Metju obezbedio. Posle slika uništenog auta koje sam videla shvatila sam da je velika sreća što je Konrad uopšte živ. Malo je reći da sam svoju diplomu mogla sada jedino da pocepam i bacim, jer pored svega što sam videla ja sam se i dalje nadala čudu; jer je ono jedino što zapravo može da nam pomogne.

Prvi put kada sam videla izveštaje paničila sam kao i svaka druga normalna osoba pred koju je stavljen nemogući izbor o životu voljene osobe. Ruke su mi se tresle i imala sam mučninu, klasičan primer napada panike koji sebi nisam smela dozvoliti.

Postojala su dva izbora, prvi je bio ne prihvatiti rizičnu operaciju i dopustiti da Konrad ostane paralisan od struka nadole, a drugi je bio rizikovati njegov život zarad operacije koja je u velikom broju slučajeva bila neuspešna i još uvek nedovoljno ispitana. Od automobilske nesreće su ga držali u indukovanoj komi dajući njegovom telu vremena da se oporavi, ali nije bilo nikakvog napretka.

Nisam mogla da prihvatim da je onako drska i neustrašiva osoba sada postala nemoćna biljka čiji život zavisi od mašina. Kada sa strane sklonim nemogući izbor, takođe je postojala šansa da se on nikada ne probudi ili se probudi i ne bude osoba kakva je bio.

Metju je tokom čitavog leta bio tih i zamišljen, što nije bilo ni malo nalik na njega. Kao da je onaj nestašni tinejdžer preko noći odrastao i prihvatio sve odgovornosti na sebe. Život je zaista nepredvidiv, jer u jednom trenutku je imao mogućnost da se ponaša kako želi, a sada je morao da brine o životu starijeg brata.

Kada smo sleteli zatamnjeni crni džip nas je čekao na aerodromu i vožnja do bolnice je bila relativno kratka. Moje noge su drhtale i osećala sam se kao da bih se svakog trenutka mogla srušiti, jer sam se plašila onoga što ću zateći.

Da sam bila pored njega i pružila mu šansu da mi objasni situaciju, ništa od ovoga se ne bi ni desilo. Nas dvoje bi smo još uvek imali naše besmislene prepirke nakon čega bi odustali od rasprave i uživali jedno u drugome. Nije Metju bio kriv za ovo, već ja. Ja sam bila ona zbog koje je sada u ovakvom stanju.

"Tifani, jesi li dobro?" -Iz misli me vratio Metjuov glas.

"Jesam." -Slabašno sam mu odgovorila nastavljajući da šetam kroz preduge i hladne bolničke hodnike.  

Na ulazu na odeljenje dali su nam da obučemo zaštitna odela i stavimo maske, da bismo mogućnost zaraze sveli na minimum. Nakon par minuta Metju se zaustavio ispred sobe koju je čuvalo obezbeđenje koje nas je odmah pozdravilo, a ja sam se zaustavila par koraka dalje nemajući hrabrosti da nastavim dalje. Nisam imala snage da se suočim sa istinom, jer sam se još uvek negde duboko u sebi nadala da je sve ovo jedna velika greška i da je moj dečko još uvek dobro.

Znala sam kako su ljudi završavali sa ovakvim povredama i znala sam sve opcije koje su imali, ali nisam ni pomislila da će se ovo desiti nekome koga poznajem. Navikla sam da se distanciram i ne vezujem za pacijente, ali sada je sve bilo drugačije. U toj sobi nije ležao bilo ko, to nije bila osoba o kojoj bih brinula par dana i nastavila dalje, tamo je bila ljubav mog života.

Posle par minuta naterala sam sebe da uđem unutra, a čim su se vrata  odvorila osetila sam se  kao da mi se ceo svet ruši. Na prevelikom bolničkom krevetu ležao je besvesni Konrad priključen na mnoštvo aparata koji su ga održavali u životu. Gledala sam u njegovo bledo lice dok sam prilazila krevetu, a zatim sam spustila svoju ruku na njegovu. Osetila sam toplinu njegove kože i zapitala se zašto se ovo baš moralo desiti njemu.

Emocije su počele da mi naviru i suze su počele da se slivaju niz moje lice, osetila sam kako gubim tlo pod nogama i mislila sam da ću pasti, ali Metju me na vreme uhvatio i obuhvatio me oko struka pružajući mi oslonac.

Po prvi put ja sam bila ona kojoj je pomoć potrebna i koliko god želela da ostanem smirena, ipak to nisam mogla.

Metju me smestio na stolicu u uglu prostorije, a ja sam izgubljeno gledala u  beli zid ispred sebe. Kroz misli su mi samo prolazili svi naši zajednički trenuci i način na koji smo se rastali.

"Tifani, hoćeš li da pozovem nekoga?" -Metju me zabrinuto gledao, a ja sam u odgovoru samo odmahnula glavom.

"Možeš li da me ostaviš samu sa njim?" -Tiho sam ga upitala, ali u njegovom pogledu sam i dalje videla zabrinutost zbog mene.

"Dobro sam, ne moraš brinuti." -Rekla sam, a ni sama nisam bila bila uverena u svoje reči.

"Jesi li sigurna?"

"Jesam." -Naterala sam sebe da mu se osmehnem.

"Biću ispred ukoliko ti nešto zatreba." -Nevoljno je izašao iz sobe ostavljajući me samu sa Konradom.

Razmislila sam šta bi on uradio da je situacija bila obrnuta, on bi bio pored mene dosamog kraja. Obrisala sam suze jer sam shvatila da one ništa neće rešiti, sada sam morala biti jaka za oboje. Ne bih ovo poželela ni najgorem neprijatelju, ali sada smo tu i nema svrhe okretati se ka prošlosti.

Ustala sam iz one stolice i ponovo stala pored njegovog kreveta. Ja njega volim i voleću ga šta god se desilo.

"Konrade, znam da me sada ne čuješ, ali potreban si mi. Žao mi je zbog svega, žao mi je što ti nisam dala šansu da razgovaraš sa mnom. Potrebno mi je da budeš jak i nastaviš da se boriš zbog nas. Nemoj slučajno i da pomisliš da me ostaviš samu."

Pažljivo sam držala njegovu ruku u svojoj i sklonila par pramenova koji su mu pali na lice. Obrisala sam par suza koje su skliznule niz moje obraze sa nadom da ću ponovo dobiti priliku da porazgovaram sa njim.

Vrata su se otvorila, bleda i umorna gospođa u srednjim godinama je ušla, a ja sam se instinktivno odmakla od Konrada.

"Izvinite... Ja... Samo sam..." -Pokušavala sam da smislim kako bih joj objasnila ovu situaciju.

"Samo si došla da vidiš čoveka koga voliš i nema potrebe da ti zbog toga bude neprijatno. Moj sin i ti ste odrasle osobe, nema potrebe da se kriješ od mene." -Meri mi se osmehnula, a zatim je došla do mene i spustila ruku na moje rame.

"Kako...Kako ste znali?" - Morala sam je pitati kako je znala za nas, jer smo se Konrad i ja trudili da našu vezu održimo u tajnosti.

"Dušo, ja sam ga rodila i odgajila, razumećeš me tek kada budeš imala svoju decu; razumećeš njihova osećanja čak i kada ti ništa ne kažu. Gledala sam ga kako odrasta i gradi tu ljušturu hladne osobe, jer su ga zbog njegove slave mnogi izdali. Po prvi put sam videla ljubav u njegovim očima dok je bio pored tebe, jer si ga ti promenila. Iako ti to nisi primećivala, osmeh bi mu uvek ozario lice kada bi ti ušla u prostoriju. Dopustila sam vas da uživate jer sam znala da će te mi reći kada za to budete spremni, ali izgleda da za to ipak niste dobili priliku."

"Žao mi je, ja sam za sve kriva... Da nije bilo mene, on bi sada bio dobro..." -Nisam suzdržala jecaje i par suza se slilo niz moje obraze.

"Tifani pogledaj me, ti nikako nisi kriva zbog toga što je vozač tog kamiona bio pijan i što je zaspao za volanom." -Meri mi je uputila pogled pun razumevanja.

"Vi ne razumete, posvađali smo se i ja sam otišla ne dajući mu mogućnost da porazgovaramo."

"Ni jedna veza nije savršena, primi savet od žene koja je dvadeset i pet godina provela u srećnom braku. Tebi je trenutno samo potrebno da svališ krivicu na nekoga, pa makar to bila i ti."

Zašto je ova žena morala biti ovako puna razumevanja i ljubavi? Zašto jednostavno nije vikala na mene i izbacila me iz sobe jer sam ja bila uzrok svega ovoga? Zašto nije besna?

Moje razmišljanje je prekinuto blagim kucanjem na vrata i jedna mlađa medicinska sestra je ušla u prostoriju noseći providnu kesu sa stvarima.

"Gospođo Stoun, ovo smo našli kod Vašeg sina kada je primljen, ali su se njegove stvari u svoj onoj gužvi zagubile. Iskreno nam je žao zbog toga."  -Medicinska sestra se uz osmeh obratila Konradovoj majci.

"U redu je, sve materijalne stvari se brzo zamene." -Prihvatila je kesu i spustila je na noćni ormarić pored kreveta i ne gledajući šta se u njoj nalazi.

Moj pogled je privuklo nešto tamnoplave boje u kesi što se izdvajalo od ostatka crnih stvari koje je Konrad posedovao. Približila sam se noćnom ormariću i drhtavim rukama podigla kesu, fokusirala sam se na to da shvatim šta je to i istog trenutka sam zažalila. Odjednom kao da se cela soba počela okretati oko mene, a pred očima mi je bila samo mala kutijica za nakit umrljana krvlju i Konrad prikačen na mnoštvo aparata.

Kao da me je nešto udarilo po grudima i izbilo mi sav vazduh iz pluća, ne dozvoljavajući mi da dišem. Čula sam zabrinute glasove Konradove majke i medicinske sestre, a oni su svakog trenutka postajali sve udaljeniji.

"Bože, Tifani!"

"Zovite doktora, brzo!"

Osetila sam kako gubim tlo pod nogama i u sledećem trenutku sve oko mene je postalo crno.