TIFANI

Budim se u urednoj bolničkoj sobi i pokušavam da se naviknem na prejaku svetlost. Pokušavam da shvatim šta se desilo i krećem da ustanem, ali me nečija ruka na ramenu sprečava u tome. Osećam jaku vrtoglavicu dok teram sebe da se prisetim kako sam završila ovde, jer koliko ja znam bolnica u kojoj ja radim nema ovakve sobe.

"Tifani, doktor je rekao da bi trebala da se odmoriš, bila si pod velikim stresom." -Prepoznala sam glas Konradove majke pored sebe.

"Dobro sam." -Kažem, a onda sećanja počinju da naviru i uskoro postajem svesna svega.

Leta za Boston, Konrada na prevelikom bolničkom krevetu, njegovih loših prognoza i male kutijice za nakit umazane krvlju. Ponovo osetim nalet krivice i napad panike. Kako sam mogla biti toliko glupa?

Dok sam ga ja prezirala jer sam mislila da me varao, on je birao verenički prsten. Ovo me jednostavno zapanjilo, jer ja posle njegovih reči nisam od njega očekivala ništa ozbiljnije od veze. On je bio neuhvatljiv i nije želeo porodicu i ja sam vremenom to prihvatila, ali kada se on ovoliko promenio? Koliko ga ja to nisam poznavala?

Pokušavam da ustanem da bih došla do vazduha, a Konradova majka počinje da paniči. Primećujem infuziju u svojoj ruci i zapitam se koliko sam ja to bila bez svesti.

"U redu sam." -Pokušavam da se smirim, jer ne želim Maju dodatno da brinem.

Ništa od ovoga nije bilo ni malo nalik na mene, jer sam ja osoba koja sve prihvata hladne glave i morala sam se sabrati. Moja panika i suze neće ništa rešiti, morala sam shvatiti da ne postoji način da vreme vratim unazad koliko god ja to želela.

Život ide dalje, a ja još uvek imam muškarca za koga se moram boriti. Onog koga želim pored sebe ma šta se dogodilo.

"Dušo, idem da pozovem nekoga." -Maja je rekla ustajući sa stolice, ali sam je ja zaustavila.

"Izvinite što sam Vas zabrinula, teško mi je što sam ga videla onakvog. Znam da ovo nije ni malo profesionalno sa moje strane sa obzirom na moje zanimanje." -Duboko sam udahnula i izvinila se Maji.

"Ljubav i briga ne poznaju profesiju. Samo si zabrinuta kao i svi mi, nema potrebe da mi se zbog toga izvinjavaš."

Neko je pokucao na vrata privukavši našu pažnju, a nakon toga smo videle starijeg doktora kako ulazi u sobu noseći u rukama neke papire. 

"Gospođice Voren, vidim da ste se probudili."

"Jesam, hvala Vam na svemu što ste učinili za mene."

"Gospođo Stoun, možete li nas na kratko o staviti same?" -Doktor se okrenuo ka Maji, a ja ona je klimnula glavom i osmehnula mi se.

"Sačekaću te ispred."

"Nema potrebe, idite kod Konrada, a ja ću ubrzo doći."

"U redu, nemoj žuriti, potreban ti je odmor."

Uzvratila sam joj osmehom pre nego što je izašla, a zatim sam posvetila pažnju doktoru ispred sebe. Znala sam proceduru i nisam htela da gubim vreme na nepotrebne preglede, jer sam želela da budem pored Konrada.

"Doktore, kolege smo i nema potrebe za bespotrebnim testovima. Imala sam redovni sistematski pregled pre dva meseca i sve je bilo u redu. Bila sam pod stresom u poslednje vreme i sve ovo je rezultiralo time." -Krenula sam da ustanem.

"Koleginice, po ovim rezultatima sem toga što ste dehidrirali piše i da ste trudni oko tri nedelje."

"Molim?!"- Zapanjeno sam gledala u onog doktora padajući ponovo na krevet.

"Po nalazima ste trudni oko tri nedelje, pozvao sam dežurnog ginekologa da to potvrdi."

Moj život se definitivno pretvorio u ironiju, jer sve ono što sam želela dobila sam na najgori mogući način. Čeznula sam za tim da me dečko ne vara i da za sve postoji jedno dobro objašnjenje, a dobila sam vernog muškarca koji je u kritičnom stanju. Želela sam decu i ostala sam trudna u vreme kada ne znam ni šta će biti sa Konradom.

"Izvinite što ste me čekali, na odeljenju je danas zaista ogromna gužva." -Namejana doktorka u četrdesetim godinama je ušla u sobu gurajući mašinu za utrazvuk.

"Dobar dan, ja sam doktorka Grin." -Pružila mi je ruku koju sam prihvatila, a zatim se okrenula ka doktoru: "Kolega, možete li nas ostaviti?"

"Naravno, pijatan dan gospođice Voren." -Uputio se ka vratima, ali sam ga sprečila u tome.

"Mogu li da računam na to da će ovo ostati između nas?" -Upitala sam ga, a on je potvrdno klimnuo glavom pre nego što je izašao.

"Pretpostavljam da je trudnoća bila neplanirana?" -Doktorka Grin je postala profesionalna dok mi je nanosila gel na stomak.

"Nemate pojma koliko." -Osetila sam pritisak sonde na trbuhu i instinktivno sam svoju pažnju usmerila na ekran, nadajući se da je ovo neka greška.

Nas dvoje smo koristili zaštitu i ja sam koristila pilule, zaista ne znam kako mi se ovo moglo dogoditi. Zaboga, ja sam medicinski radnik koji je u dvadeset i prvom veku imao neplaniranu trudnoću, definitivno sam trebala znati bolje. U glavi premotavam veče od pre tri nedelje i proklinjem grad ljubavi, jer se setim da tih par dana uopšte nisam ni pila pilule.

Nisam mogla imati dete sada, jer velike su šanse da će Konradu biti potrebna dvadesetčetvoročasovna briga ukoliko se izvuče, a ja to sa bebom nisam mogla. Sada sam morala da se fokusiram samo na to da on bude dobro i da preživi ovo. Nas dvoje kasnije možemo misliti na zajednički život i zasnivanje porodice, ali sada za to nije bilo vreme.

Na ekranu sam ugledala ono čemu bih se u bilo kojoj drugoj situaciji radovala i bila ponosna, a sada sam samo želela da se sklupčam i plačem nad svojom sudbinom. Moja vrtoglavica se vratila čim je doktorka progovorila, a ja sam nastavila nemo da gledam u tačku na ekranu koja će zapečatiti moju sudbinu.

"Trudni ste oko tri nedelje. Pretpostavljam da još uvek niste sigurni šta ćete uraditi, zbog čega ću Vam ipak prepisati potrebne suplemente, jer Vam ni nalazi nisu najbolji." -Rekla je brišući moj stomak, a zatim je uzela recept i popunila ga.

"Koju god odluku da donesete mislim da bi bilo najbolje da do nje uzimate suplemente i pokušajte da se ne izlažete stresnim okolnostima jer to može negativno da se odrazi na embrion, a ukoliko Vam zatrebam javite se na odeljenje ginekologije. Ukoliko se trudnoća prekine u prva tri meseca najmanje su šanse za komplikacije po Vas i mogućnost ponovnog začeća." -Rekla je i toplo mi se osmehnula.

Sve je ovo bilo mnogo lakše reći nego učiniti, kako sam to trebala da se ne izlažem stresnim situacijama pored toga što mi voljenu osobu u životu održavaju samo aparati? Sem toga, ja sam bila osoba koja je oduvek maštala o danu u kome će postati majka, a sada bih trebala da budem racionalna i shvatim da neću imati uslove za dete.

"I da, nema potrebe da se brinete, sve ovo ostaje samo između nas."

Dopadala mi se ova doktorka jer mi se činilo da je nije bilo briga za uticaj koji poseduje porodica Stoun, a ja sam želela da saznanje o ovoj trudnoći trenutno zadržim samo za sebe; makar dok ne shvatim šta ću uraditi. Sigurna sam da bi mi Konradova porodica pružila podršku i prihvatila ovo kao radosnu vest, ali nisam želela da im namećem još jednu brigu.

"Hvala Vam na svemu." -Iskreno sam joj se zahvalila.

"Nema na čemu, samo radim svoj posao." 

Ona me ubrzo ostavila samu, a ja sam uzela onaj recept i ubacila ga u džep od farmerki. Duboko sam udahnula par puta, a zatim sam ustala sa kreveta i odlučila da sve ovo odgurnem u drugi plan. Sada sam potrebna Konradu i njegovoj porodici, a beba neće nigde pobeći. Izvadila sam infuziju iz ruke i uzela flaster sa obližnjih kolica, nakon čega sam izašla iz sobe.

Pitala sam jednu od medicinskih sestara da me uputi ka Konradovoj sobi i ona me ljubazno sprovela nazad ka odeljenju na koje je bio smešten. Ušla sam u sobu bez kucanja, gde sam pored prebledelih Maje i Metjua ugledala jednog od poznatih neurohirurga.

"Tifani, doktor je upravo stigao da sa nama razgovara o Konradovim opcijama." -Maja mi se prva obratila.

"Ja sam doktor Karl Stjuart specijalista neurohirurgije." -Sedi čovek mi je pružio ruku koju sam ja prihvatila.

"Ja sam Tifani Voren, specijalista anesteziologije." -Kratko sam se predstavila, a zatim sam ga zamolila da mi da par minuta da pregledam Konradove najnovije nalaze i nakon toga on je počeo sa svojim izlaganjem.

"Sa obzirom na stanje pacijenta operacija bi bila mnogo rizičnija nego inače, ali ukoliko ga ne operišem u naredne tri nedelje svaka mogućnost da on povrati osećaj u donjim ekstremitetima će postati nepostojeća. Takođe sam u obavezi da Vam kažem da je operacija jako rizična, a da je šansa da on prohoda manja od 5 posto." -Doktor je na kraju sumirao svoju priču, jer ga preplašeni članovi Konradove porodice nisu razumeli njegovu prekomernu upotrebu latinskih termina.

Mene je kao medicinskog radnika sve ovo još više bolelo jer sam razumela svaku njegovu izgovorenu reč, a najrazumnija opcija je bila ostaviti sve ovakvo kakvo jeste. Rizik je bio preveliki da bih bilo kome preporučila da ga prihvati, a to je bilo moje profesionalno razmišljanje bez dozvoljavanja da se emocije uključe. Težak put je pred Konradom i bez operacije, biće mu neophodna podrška svih nas da se navikne na novonastalu situaciju.

"Hoćete da mi kažete da su velike šanse da mi brat ostane u kolicima čak i ako preživi operaciju, a velike su šanse da je neće ni preživeti?!" -Metju je pobesneo i udario zid pored sebe.

"Metju, molim te..." -Videla sam suze u Majinim očima, iako se trudila da ostane jaka zbog sinova.

"Bojim se da je tako."

"Tifani, šta ti kažeš na ovo? Možda postoji doktor koji nam može pružiti bolje opcije?" -Metju se okrenuo ka meni, a meni se srce steglo što ću morati da mu srušim nade.

"Metju, doktor Stjuart je jedan od najvećih stručnjaka u SAD-u za povrede ovog tipa, ne postoji niko ko će nam pružiti magično rešenje. Situacija je takva kakva jeste, moraš shvatiti da je Konrad imao ludu sreću što je uopšte živ." -Rekla sam i gledala tinejdžera kako se slama ispred mene.

"Moj brat ne može biti invalid!" -Metju je viknuo na nas i videla sam suze u njegovim očima pre nego što je istrčao iz sobe.

"Metju!" -Maja je krenula za njim, ali sam je zaustavila.

"Pustite ga, potrebno mu je da bude sam i svari sve ovo." -Rekla sam, a Maja se ponovo srušila u stolicu na kojoj je sedela.

Trudila sam se da ostanem jaka ispred njih, jer im je to svima potrebno; ali u sebi sam se slamala na najsitnije delove. Njima je potrebno vreme da tuguju, ali ja tu privilegiju nemam. Konradu je potrebno da budem razumna i prisebna, a to je ono što planiram i da uradim.

"Potrebno nam je vreme da o svemu razmislimo i donesemo odluku." -Obratila sam se doktoru.

"Razumem to, ali ja Vaš odgovor moram znati najkasnije za deset dana."

"U redu, do tada ćete ga imati. Želim da učestvujem u operaciji ukoliko do nje dođe."

"Direktni ste i to mi se dopada, ali bojim se da to ne bih mogao dopustiti, jer sam shvatio da ste emocijalno vezani za pacijenta."

"Zakonski nemate dobar razlog, jer legalno između gospodina Stouna i mene nema ničega."

"Koleginice, imam jedno pitanje. Ukoliko bi došlo do komplikacija, da li biste mogli reagovati smireno i hladne glave?"

Ućutim, jer sam shvatila da mi je jezik bio brži od pameti. Naravno da ne bih, jer ukoliko bi došlo i do najmanjeg problema ja bih izgubila kontrolu. Kako sam uopšte mogla i da pomislim da uđem u operacionu salu u kojoj se nalazi otac mog deteta?