TIFANI

Budi me mučnina i odmah potrčim ka kupatilu koje se nalazi u okviru Konradove sobe. Prošlo je već sedam dana od kada sam stigla u Boston, ali Konrad je i dalje bio kritično. Nisam se usuđivala da ga ostavim samog, jer iako sam znala da je to nemoguće, duboko u sebi sam se nadala da će se probuditi i želela sam da tada budem pored njega.

Nisam se odvajala od Konrada sem u trenutcima u kojima sam odlazila do hotela da se istuširam i presvučem, ali tada sam Konrada prepuštala članovima njegove porodice. Praktično sam se preselila u četiri zida ove bolničke sobe i neudobnu kožnu fotelju.

Kada se umijem vratim se kod Konrada i uzmem njegovu toplu ruku u svoju. Ispreplićem naše prste sa nadom da će biti dobro.

"Da ti nije palo napamet da me ostaviš samu sa tvojim detetom. Želim da sa mnom deliš sve obaveze, jer ja ne mogu sama ustajati svake noći." -Kažem i našalim se sama sa sobom da bih sprečila suze da poteku.

"Kunem ti se da će nam ovo dete biti sportista, jer mi već sada ne da mira; a ja kao antitalenat za sportove ne znam šta da radim sa njim. Ti moraš da se oporaviš i usmeriš ga, a ja ću te kritikovati kako si ga razmazio..."

Prošla je čitava sedmica, a ja nisam znala ni šta ću uraditi sa bebom, niti je odluka o Konradovoj operaciji doneta. Vreme je i dalje proticalo, a mi se dalje od početka nismo pomakli. 

Meni je svakim prolazećim danom sve teže bilo čak i da razmišljam o abortusu, jer će ova beba možda biti moj poslednji poklon koji sam dobila od Konrada. Instinktivno spustim ruku na još uvek ravan stomak razmišljajući o tome da li ćemo imati dečaka ili devojčicu. Možda sam bila jedina žena koja je ovo želela, ali volela bih da dete pokupi sve očeve osobine.

"Trebaš mi, dani su mi postali dosadni od kada nemam sa kime da se prepirem. Vrati mi se, molim te. Šta god da se desi, zajedno ćemo to prevazići." -Tiho kažem da bih sprečila glas da pukne, a par suza ipak sklizne niz moje obraze.

Čujem otvaranje vrata i odmah izbrišem suze, a zatim nabacim svoj uvežbani osmeh. Još uvek sam se trudila da održim obećanje i pred svima sam bila najstaloženija osoba, ali kada bih ostala sama pored njega to jednostavno nije bilo moguće.

"Tifani, vidi na šta ličiš. Bleda si kao krpa, idi u hotel da odmoriš i pojedeš nešto." -Ava me zabrinuto pogledala.

"Nema potrebe, dobro sam." -Namrštim se pri samoj pomisli na hranu, mislim da sam pored sveg stresa i mučnina izgubila par kilograma tokom prethodnih dana.

Nas dve smo se zaista zbližile u prethodnih sedam dana, jer je ona zaista divna osoba. Žao mi je što smo dobile priliku da zajedno provodimo vreme pod ovakvim okolnostima, ali verujem da sam stekla jednu vernu prijateljicu.

Ava je osećajna i emotivna mlada žena, koja nije ni malo nalik na svoju braću. Dosta je povučenija od njih i primetila sam da retko kada iznosi svoje stavove pre nego što je neko pita za njih. Nedostajala joj je ta doza prozornosti koju su posedovali Konrad i Metju, ali ona je jednostavno bila Majina mlađa verzija.

"Danas treba da razgovaramo sa neurohirurgom, gde su Maja i Metju?" -Ustanem i prošetam po sobi, jer me kičma ubijala.

"Mama je morala da sredi neke papire i dolazi čim završi sa tim, a Metju..."

"Šta je sa njim? Nisam ga videla u prethodna tri dana."

"Ovaj, on tuguje na svoj način..."

"Avo, nemoj da ti izvlačim reči iz usta."

"Opija se u klubovima i dovodi razne devojke u hotelsku sobu. Ljut je na život i ceo svet, jer će Konrad ostati u kolicima..."

"Avo, ostani uz Konrada, vraćam se najkasnije za sat vremena." 

I ja sam ljuta na život, ali mi to nikakvo dobro neće doneti. Razumem da pati i donekle krivi sebe zbog ovoga, ali ja planiram da ga urazumim. Vreme je da postane odgovoran i preraste fazu razmaženog bogataša.

"Gde ćeš?" -Ava me zabrinuto pogledala.

"Idem da se istuširam i presvučem, a uz put ću pomoći Metjuu da se reši mamurluka."

"Mislim da to nije dobra ideja..."

"Nemoj sada brinuti o tome."

Čim stignem u hotel na recepciji tražim rezervnu karticu Metjuovog apartmana, a radnica mi je ljubazno preda bez pitanja jer me Maja pre par dana predstavila kao porodičnu prijateljicu. Nakon toga odem u svoju sobu i brzo se istuširam i presvučem u udobnu odeću, a zatim mi pažnju privuku suplementi na noćnom ormariću koje se ne sećam kada sam poslednji put uzela. Trudila sam se da vodim računa o sebi, ali to je zaista bilo nemoguće.

"Izvini bebo, obećavam da ću biti odgovornija." -Spustim ruku na stomak čim popijem tablete.

Nevoljno uzmem par zalogaja hrane koju su mi doneli da doručkujem i praktično se nateram da ih pojedem, jer ne uspevam ništa da zadržim u sebi duže od pola sata. Izađem iz sobe i uputim se ka Metjuovom apartmanu spremna da mu očitam lekciju koje će se sećati duži vremenski period.

Provučem karticu i duboko udahnem spremajući se za ono što će uslediti. Čim otvorim vrata dočeka me smrad alkohola, od koga odmah osetim mučninu, ali se trudim da je držim pod kontrolom. Gledam u razbacanu odeću i prazne flaše pića po podu, a zatim besno odlazim do velikog kreveta u kome imam šta da vidim. Metju je komirano spavao sa dve devojke njegovih godina.

"Buđenje! Hajmo, vreme je za ustajanje zabava je gotova!" -Viknem iz sveg glasa, a devojke počinju da vrište i pokrivaju se čaršafima čim me ugledaju.

"Ma šta se ovde dešava?!" -Metju vikne uspravljajući se u krevetu, ali se susretne sa mojim prekornim pogledom.

"Sa tobom ću tek da razgovaram." -Kažem mu, a zatim svoju pažnju posvetim devojkama: "Dame, izlazite iz sobe da vas obezbeđenje ne bi ispraćalo."

"Brže!" -Gotovo zarežim na njih, jer su počele da sakupljaju svoju odeću.

"Tifani, izlazi odavde! Ko te je pustio da uđeš?!" -Metju me zapanjeno gleda stežući posteljinu koja je bila na njemu.

"Nigde ja ne idem, jer si prokockao sve moje strpljenje. Možda je Maja tolerantna, ali meni je dosta." -Odlazim do ormara i uzimam jedne farmerke i majicu, a zatim ih bacam ka njemu.

"Slušaj me sad, ti razmaženo bogataško derište! Zar misliš da jedino ti patiš?! Hajde samo na trenutak pomisli kroz šta Konrad prolazi dok se ti opijaš i dovodiš u apartman sve što ima malo izraženije atribute!" -Vičem na njega iz sveg glasa, a on me nemo gleda.

Možda sam pregruba, ali podivljali hormoni mi zaista ne daju mira. On mora jednom za svagda da nauči svoju lekciju, a ne interesuje me to što će me nakon ovoga mrzeti. Vreme je da shvati da mu enormne količine novca ne pružaju mogućnost da se ponaša kao najveće đubre.

"Konrad je Avin brat u kome vidi svoj oslonac, Maja gleda kako joj sin vene pred očima, a ja i pored svoje diplome ne mogu ništa da učinim i pomognem čoveku koga volim više od sebe. Dakle, pokušaj da mi objasniš zašto nisi došao da ga posetiš u prethodna tri dana?!" -Pošto me on i dalje nemo gledao, ja sam nastavila.

"Bez tog Konrada ti sada ne bi imao ništa. Bio bi obični tinejdžer koji bi za minimalni džeparac radio razne poslove. Tvoj talenat bi propao u nekom od rekreativnih sportskih klubova, dok bi se ti trudio da posao uskladiš sa školom."

"Tifani, ja..."

"Ne interesuju me tvoja prenemaganja, imaš deset minuta da se obučeš jer treba da krenemo."

"Mogu li makar da se istuširam?" -Krivica je bila vidljiva na celom njegovom licu.

"Metju Stoune, ne teraj me da te sama otreznim!" -Viknem i okrenem se da izađem, a zatim se sretnem sa zapanjenom sobaricom.

"Ostavite to, gospodin će sve sam raspremiti kada se vratimo." -Osmehnem joj se, a ona samo klimne glavom još uvek iznenađena načinom na koji sam razgovarala sa Metjuom.

Izađem iz sobe i za tačno deset minuta Metju stane ispred mene spuštajući pogled. On je možda bio razmažen i neodgovoran, ali mu je samo bila potrebna čvrsta ruka da se dovede u red. On je dobar mladić koga su slava i uspeh previše poneli, jer je ceo život proveo pod lupom javnosti.

Vožnja automobilom do bolnice je protekla relativno brzo, Metju još uvek nije skupio hrabrosti da mi se obrati, a ja ga nisam htela pritiskati. Dala sam mu vremena da dobro razmisli o svemu što je uradio, jer želim da uvidi svoje greške i ispravi ih u budućnosti.

Dok je on bio izgubljen u svojim mislima ja sam po ko zna koji put preispitivala svoje mišljenje oko operacije. Meni je u potpunosti nebitno to što će Konrad verovatno morati da se kreće uz pomoć invalidskih kolica, jer ga to neće promeniti kao osobu. Neću lagati i reći da bi to bilo lako, ali prilagodili bi se situaciji i nastavili dalje. Sa druge strane osuditi muškarca na invalidska kolica koji je preko dvadeset godina proveo na terenu trenirajući za njega bi bilo ravno smrti. Ja sam svim svojim bićem bila protiv preuzimanja rizika koje operacija nosi, ali takođe sam morala razmisliti i šta bi on uradio. Konrad bi se borio do samog kraja, makar i po cenu sopstvenog života.

Kada smo ušli u Konradovu sobu, Maja i Ava su sedele pored njegovog kreveta razgovarajući o Konradu. Videla sam da su i njih dve nesigurne oko odluke, ali nama je vreme za razmišljanje isteklo.

"Znam da je ovo podjednako teško za sve, ali vreme je da se usaglasimo. Doktor Stjuart uskoro dolazi i moramo mu dati konačan odgovor."

Sve troje su nevoljno klimnuli glavama, a ja sam se prvo okrenula ka Metjuu.

"Metju?"

"Ja sam za operaciju, ukoliko bi se nešto ovakvo meni desilo ja bih želeo da snosim rizik, hvatao bih se za svaku slamku ukoliko bi mi to pružalo neku nadu. Život u kolicima za bivšeg sportistu je ravan paklu."

"Avo?"

"Ja sam protiv, on je moj brat i ne bih podnela da ga izgubim. Ovo će biti teško za njega, ali mi ćemo biti uz njega i pomoći mu da se prilagodi."

"Ni ja ne bih snosila rizik, ali ovo je odluka koja se najviše tiče Konrada, on je onaj koji će snositi posledice u svakom slučaju i moram da se zauzmem za odluku koju bi on doneo. Ne bih podnela da ga izgubim, ali on bi prihvatio rizik i ja želim da stanem na njegovu stranu." -Rekla sam.

"Vidim da od mene očekujete da donesem konačnu odluku i koliko god mi bilo teško ovo da izgovorim, želim da rizikujem. Želim svom sinu da pružim život kakav on priželjkuje i spremna sam da se borim na njegovoj strani." -Maja je pogledala u najstarijeg sina koji je ležao na krevetu, brišući par suza.

Potvrdno sam klimula glavom na njene reči, a čak i pošto sam imala jednu odluku manje o kojoj ću morati da brinem, težina koju sam osećala u grudima bila je ista.

Čuli smo kucanje na vratima, a zatim smo se svi okrenuli ka doktoru Stjuartu koji je ušao držeći u rukama Konradove najnovije nalaze. Doktor nas je pozdravio, a zatim je želeo da čuje našu odluku. Volela sam ambiciozne doktore, jer sam i sama bila jedna od njih, a ovaj neurohirurg je bio baš takav. Pošto sam bila primorana da Konrada prepustim u ruke meni nepoznatih ljudi, želela sam da u toj operacionoj sali imam makar jednu osobu kojoj bih verovala i sa sopstvenim životom, a to je Zak.

"Imam jednu molbu koja se tiče predstojeće operacije." -Obratila sam se Stjuartu.

"Slušam Vas."

"Želela bih da moj kolega učestvuje u operaciji kao anesteziolog."

"Gospođice Voren, obično ne volim da radim sa ljudima koje ne poznajem, ali verovaću Vašoj proceni tog doktora. Ukoliko mu nabavite odobrenje direktora bolnice, ja neću imati ništa protiv."

"Hvala Vam." -Zadovoljno se osmehnem doktoru i izađem iz sobe, spremajući se za jedan duži razgovor sa najboljim prijateljem.