TIFANI

Predala sam Konrada u ruke timu najvećih stručnjaka očekivajući da će mi to pružiti neku dozu olakšanja, ali ja sam i dalje nestrpljivo gledala na sat i cupkala nogom. Trenutno su mi svi smetali i svi su me nervirali, a od jutros sam povratila minimum četiri puta. Uz svu brigu za Konradov život morala sam i da se krijem od njegove porodice svaki put kada bi mi se slošilo. 

Prošlo je više od šest sati od kada su ga odveli u salu, a mi još uvek nismo imali nikakve informacije. Ustala sam da prošetam po predugom bolničkom hodniku, a ovoga puta me Maja pratila. Žena me celo jutro pažljivo posmatra i već počinjem da sumnjam da je sve shvatila. 

"Dušo, previše si bleda, trebala si nešto pojesti..." -Kaže mi, a ja osetim mučninu pri samoj pomisli na hranu.

Pošto mi se želudac prevrne pri samoj pomisli na bilo koji oblik čvrste hrane, praktično sam počela da živim na voćnim šejkovima. Tokom studiranja bila sam ubeđena da žene preteruju i da usled sve pažnje koje dobijaju postaju razmažene, ali sada mi se to mišljenje definitivno promenilo.

"Kada dobijemo neku informaciju o Konradovom stanju rado ću nešto pojesti, ali sada zaista ne mogu." -Slabašno joj se osmehnem, a ona potvrdno klimne glavom.

Kroz misli mi prolaze sve faze operacije koje mi je doktor Stjuart pažljivo objasnio i ja razmišljam dokle su stigli, moleći se da je sve u redu. Jedino me smirivala činjenica da je Zak u sali i da će dati sve od sebe da Konrada održi stabilno. Povukla sam mnoge veze da dobijem dozvolu za Zaka, a ovoga puta mi je cilj opravdavao svako utrošeno sredstvo.

"Hoćeš li da izađemo na kratko?" -Upitala me sa osmehom.

"Ne mogu, možda će neko iz sale doći da nas obavesti o napretku, a ja ne želim to da propustim."

"Tifani, Metju i Ava će biti ovde i obavestiće nas ukoliko neko bude dolazio."

"Onda bismo mogle da izađemo na par minuta, prijao bi mi svež vazduh." -Popustila sam jer je to bila istina.

Zaista ne znam kako je ona uspevala da ostane ovako staložena, jer se radilo o njenom najstarijem detetu. Ni jednoj majci nikada ne bih poželela da prolazi kroz ovo, ali žena pored mene je prava lavica.

Čim smo izašle ispred bolnice osetila sam kako moja mučnina magično nestaje i duboko sam udahnula pokušavajući da se smirim. Osećala sam blagi povetarac i na kratko sam zatvorila oči dozvoljavajući sebi da sve zaboravim. 

Moraš biti dobro, jer sada si mi potreban više nego ikada. Našoj bebi je potreban otac.

Dok sam ja razmišljala primetila sam Majin pogled na sebi, a na licu joj je bio topli osmeh.

"Je li sve u redu?" -Upitno sam je pogledala.

"Jeste, samo sam srećna što moj sin pored sebe ima ženu kao što si ti. Mnoge bi na tvom mestu pobegle glavom bez obzira, ali ti si prihvatila da ostaneš, čak i ukoliko on postane invalid. Pored sve gužve nikada nisam dobila priliku da ti se na tome zahvalim."

"Majo, obećala sam da ću ostati do samog kraja i nema potrebe da mi se zbog toga zahvaljuješ. Konrad bi učinio isto za mene."

"Već sam počela da gubim nadu da će se onaj moj sin skrasiti, udarila ga slava u glavu pa je umislio da je nedodirljiv; a onda si došla ti i okrenula mu svet naglavačke za kratak vremenski period." -Maja se nasmejala i izmamila je i moj osmeh.

"Okrenuo je i on moj svet." -Izgovorila sam reči koje sam mislila da nikada neću i to ispred njegove majke.

"Kako ti ostaješ tako staložena? Ja sam pokušala, ali ipak mi to ne polazi za rukom."

"Onako kako moram, unutra imam još dvoje dece koje sam oduvek pokušavala od svega da zaštitim, a ukoliko bih dozvolila sebi da se slomim to bi ih uništilo. Ja nikada nisam sebi dozvolila da zaplačem ispred njih, kakva god situacija bila." -Pogledala me u oči i osmehnula mi se.

Iskreno sam se nadala da ću imati priliku da budem upola dobra majka kao što je ona, jer ona je divna žena i brižna majka. Obično se devojke ne slažu sa majkama njihovih izabranika, ali Maja i ja smo pronašle zajednički jezik.

"Mislim da je vreme da uđemo, ovde postaje prehladno." -Rekla sam, a ona je samo potvrdno klimnula glavom.

Vratile smo se baš na vreme kada je jedna od sestara došla da nas obavesti da sve protiče po planu i to mi je dopustilo da makar malo odahnem. Smestila sam se na stolicu u čekaonici, moleći se da i ostatak operacije protekne baš ovako.

Sati su prolazili, a ja i pored sveg umora nisam dozvoljavala sebi da sklopim oči ni na trenutak. Nisam spavala oko trideset časova i ne planiram da se odmorim dok Konrad ne bude ponovo u bolničkoj sobi pored mene.

Gledala sam Metjua i Avu kako su zaspali naslonjeni jedno na drugo i bacila sam pogled na veliki časovnik shvatajući da je prošlo oko dvadeset časova od kada su ga uveli u salu. Čeznula sam da popijem šoljicu jake kafe, ali zbog znanja koliko kofein može biti štetan po plod odustala sam od te zamisli.

"Idem da se umijem, brzo se vraćam." -Rekla sam Maji koja je zamišljeno gledala u beli zid ispred sebe, a ona je samo klimnula glavom u znak razumevanja.

Umila sam se hladnom vodom i pogled mi privuče moj odraz u ogledalu. Podočnjaci su mi izraženi i tamni, a lice bleđe nego ikada. Spustila sam ruku na stomak, jer je to bilo jedino što mi je prethodnih dana davalo snagu da nastavim dalje. 

Vratila sam se među članove Konradove porodice i tamo nervozno nastavila da očekujem vesti o ishodu operacije, a nakon otprilike pola sata jedna od medicinskih sestara nam je prišla sa rečima da je operacija gotova i da će nam se neko od doktora obratiti čim izađu. Na pitanje o tome kako je prošla operacija ona nam je samo odgovorila da sačekamo nekoga od lekara. Mene taj odgovor nije ni malo zadovoljio i potrčala sam ka hiruškom odeljenu, bez obaziranja na Majine molbe da sačekam zajedno sa njima.

Ja sam morala znati šta je sa njim i ne planiram da čekam ni minut više nego što je to neophodno. Uz pomoć propusnice koju sam nabavila ušla sam u pripremni deo tragajući za Konradovim doktorom ili mojim prijateljem. Kao meni za inat, pripremni deo je bio pun medicinskih radnika koji su se pripremali za operacije ili su sa njih upravo izlazili, ali nisam videla nikoga poznatog. Nastavila sam da hodam nepoznatom bolnicom dok nisam ugledala  Zaka kako umorno proteže kičmu i u par koraka sam bila ispred njega.

"Kako je on?" -Pitala sam jedva dolazeći do daha. Verujem da sam trčala brže nego ikada ranije.

"Tifani, šta radiš ovde? Ko te je pustio?" -Zak me iznenađeno pogledao.

"Samo mi odgovori na pitanje."

"Možda je najbolje da prvo razgovaraš sa doktorom Stilom, on bi uskoro trebao izaći..."

"U toj sali je muškarac koga volim više od sebe, molim te da me poštediš te priče. Želim da znak kako je prošla operacija i kako je moj dečko, a ti si i više nego sposoban da mi odgovoriš na ova pitanja."

"Operacija je završena, uskoro će ga premestiti na intenzivnu negu." -Zak je imao ozbiljan i hladan izraz lica, a ja sam ga previše dobro poznavala i znala sam da ovo ne sluti na dobro; ovako je izgledao samo kada je porodici morao da saopšti loše vesti.

"Šta se dogodilo? Znaš da si u obavezi da budeš u potpunosti iskren sa mnom!" -Bila sam na izmaku sa živcima.

"Tifani, operacija je protekla po planu i sve je proticalo baš onako kako smo se nadali, ali pred kraj same operacije došlo je do obilnog krvarenja i pada pritiska. Hirurg je dao sve od sebe da što pre sanira komplikaciju, ali Konrad je četiri minuta bio bez kiseonika."

Gledala sam u prijatelja, ali pogled mi je postao izgubljen u daljini. Nisam mogla da verujem da se ovo dešava, pa sve je proticalo u najboljem mogućem redu.

"Tifani, moram biti iskren sa tobom. Ne mogu ti davati lažna obećanja, ali za više informacija moraćemo da sačekamo da anestezija prestane da deluje i da se on probudi. Tek tada ćemo znati da li je sve u redu ili će ipak imati neke posledice."

Odlično sam znala na šta moj prijatelj cilja i to mi se ni malo nije dopadalo. Sa tako dugim prekidom dotoka kiseonika postojala je velika verovatnoća da je mozak pretrpeo velika oštećenja. 

A bili smo tako blizu da uspemo...

"Ako se probudi..." -Kažem i u tom trenutku nešto kao da me preseklo u donjem delu stomaka.

Osetim kako mi kolena drhte, ali me Zak na vreme obuhvati oko struka ne dozvoljavajući mi da padnem. Drži me dok ja počinjem da se tresem zbog straha za bebu. Ovo se ne događa.

"Nemojmo odmah misliti na najgore, postoji mogućnost da će sve biti u redu i da samo brinemo bez razloga..." -Iako je bio doktor, ipak mi je bio prijatelj i želeo je da me uteši.

"Tifani, jesi li dobro?" -Zabrinuto me pitao i dalje me čvrsto držeći, jer je video da ne reagujem na njegove reči.

"Nisam, bojim se da moramo na odeljenje ginekologije da potražimo doktorku Grin." -Kažem pokušavajući da ostanem smirena, a najradije bih vrištala na sav glas.

"Šta ti je?"

"Trudna sam, Zak. Makar sam bila." -Kažem boreći se za svaki udah, a on se odmah uozbilji i naredi jednoj od sestara da nađe kolica.

Dok se on trudio da bude prijatelj pun podrške i razumevanja za novonastalu situaciju, ja osećetim kako suze počinju da se slivaju niz moje obraze. On pokušava da me uteši i govori da će sve biti u redu, ali oboje znamo da to nije istina.

Dopustila sam sebi da poverujem da ćemo Konrad i ja imati porodicu, a sada mi se život svetio za to i pokazivao mi da ovo nije bajka.

Sama sam kriva za ovo, trebala sam biti pažljivija. Trebala sam redovno uzimati one suplemente i imati redovne obroke, nisam smela da se dovedem u ovakvo stanje. Olako sam sve ovo shvatala i zbog toga sam sada mogla samo da se kajem.

______________________________