TIFANI

"Tifani, probudi se." -Osećam kako me neko blago mrda po ramenima, ali se okrenem na drugu stranu, jer mi ovaj san neopisivo prija. Umorna sam i samo želim da se naspavam.

"Gospođice Voren!" -Čujem nepoznati ženski glas i to me domah rasani.

Gde sam ja uopšte? I šta se dogodilo?

Otvorim oči i nakon što se priviknem na jaku bolničku svetlost, pored sebe ugledam doktorku Grin i Zaka kako me zabrinuto gledaju. Pokušam da ustanem, ali me prijateljeva ruka sprečava u tome.  Prisetim se situacije sa hiruškog odeljenja i instinktivno spustim ruku na stomak dok suze počinju da se slivaju niz moje obraze.

"Polako Tifani, smiri se. Sve je u redu..." -Zak me teši, ali ja kao da ga ne čujem.

Ne znam šta se dogodilo sa mnom, jer poslednje čega se sećam bilo je to da me Zak doveo na odeljenje ginekologije i  kako mi je medicinska sestra ubrizgala nešto u infuziju po nalogu doktorke i nakon toga imam prekid filma.

"Kako se osećate?" -Doktorka Grin me upitala sa toplim osmehom.

"Naša beba..." -Suze nastavljaju da se slivaju niz moje obraze, čak ni ne pokušavam da ih suzdržim, jer sam se i previše trudila da ostanem jaka.

"Tifani, smirite se, sa embrionom je sve u redu." -Doktorka mi se obrati, a ja sam joj samo uputila upitni pogled.

"To je nemoguće, sećam se oštrog bola u donjem delu stomaka..." -Želela sam da joj verujem, ali jednostavno nisam mogla.

"Doživeli ste napad panike i to ste registrovali kao bol, nakon čega ste se prepali za embrion. Bili ste pod velikim stresom, ali Vas uveravam da je sa embrionom za sada sve u redu. Moraćete više da se pazite ubuduće ukoliko želite da tako i ostane."

"Izvoli, zamolio sam doktorku da odštampa snimke jer sam znao da ćeš ovako odreagovati." -Zak mi se prijateljski nasmeje i pruži mi papire.

Prihvatila sam ih i zadivljeno gledala u crnu mrlju koja je predstavljala našu bebu, a nakon toga sam ih čvrsto stegla i privukla prijatelja u zagrljaj. Odvukla sam Zaka od trudne supruge da bi bio pored mene i nametnula mu odgovornost brige o Konradovom životu, a on je sve to učinio bez i jednog pitanja.

Tek sada sam shvatila koliko mi je ovo maleno biće u mom stomaku bilo bitno i konačno sam počinjala da razumem izbore koje je Maja pravila. Sigurna sam da neće biti lako odgajati dete sa obzirom na situaciju u kojoj se nalazim, ali takođe znam da život nikada nikada nije ni obećao da će biti lak. Volim ovo dete svim svojim srcem i daću sve od sebe da mu budem najbolja moguća majka.

"Hvala ti na svemu..." 

"Nema na čemu, nisam ni pretpostavio da ćemo nas dvoje imati decu u isto vreme. Čestitam prijateljice, siguran sam da ćeš biti odlična majka."

"Ima li novosti o Konradu?" -Pitala sam ga čim sam se odmakla od njega, a on se odmah uozbiljio.

"Zbog toga te i budim, pre pola sata sam bio sa doktorom Stjuartom i njim. Teško je primio vesti o svemu što se desilo i rehabilitaciji, ali sem toga je dobro. Pred njim je težak put, ali oporaviće se ukoliko bude vodio računa o sebi i bude uporan."

"Koliko je u stvari vremena prošlo od operacije?" -Požurila sam da ustanem, jer sam želela što pre da ga vidim, ali me Zak zadržao na bolničkom krevetu.

"Stani, ne možeš tek tako da ustaješ, ukoliko nisi primetila još uvek si priključena na infuzije." -Prekorio me i ja sam ga nevoljno poslušala, jer sam brinula za bebu.

"Prošlo je nešto više od sedam sati." 

"Molim?!" 

"Tifani, objasnio sam doktorki Grin situaciju i ona se složila da ti damo nešto za smirenje da nadoknadiš san. Bila si iscrpljena, krvna slika ti je katastroflna i iskreno pravo je čudo što tvoje telo nije odbacilo embrion. Moraš se uozbiljiti i to pod hitno."

"Sve ću učiniti, samo mi dopusti da ga vidim." -Kažem izvlačeći jednu infuziju iz ruke.

"Ti si nepopravljiva." -Zak mi kaže pomažući mi oko druge infuzije.

"Ja ću vas sada ostaviti, gospođice Voren zaista bi trebalo da pripazite na sebe i da za dve nedelje dođete na kontrolu." -Doktorka Grin mi se obratila pre nego što je izašla.

"Znam da si tajnovita osoba i da je teško steći tvoje poverenje, zbog čega sam i sačuvao ove informacije od Konradove porodice; ali primi moj prijateljski savet i dopusti im da ti pomognu, oni su dobri ljudi i iskreno su bili zabrinuti za tebe."

"Kako si im objasnio ovo?" -Zainteresovano sam ga pitala.

"Rekao sam da si doživela napad panike nakon čega sam odlučio da je najbolje da ti dam nešto za smirenje, uglavnom sam govorio istinu izostavljajući samo sitne detalje." -Namignuo mi je i time mi izmamio iskreni osmeh.

Pomogao mi je da ustanem sa kreveta, a ja sam odmah nakon toga potrčala ka Konradovoj sobi, morala sam ga videti i uveriti se da je dobro. Volim tog muškarca više nego ikoga i žao mi je što sam morala dopustiti da se sve ovo desi da bih to shvatila. Jednom sam ga izgubila i nikada više.

Zaustavila sam se tek ispred sobe u kojoj je ležao i duboko udahnula pripremajući se da se suočim sa njim. Emocije su mi bile izmešane i trebalo mi je par trenutaka da se saberem pre nego što sam otvorila vrata bolničke sobe. Odmah sam čula njegov duboki glas dok je razgovarao sa Metjuom i od tog zvuka moje srce kao da je zaigralo, on je zaista bio dobro. Moj ulazak je privukao poglede njegove porodice i jedna suza radosnica je skliznula niz moj obraz.

"Ko je to?" -Pitao je njegovim dominantnim glasom koji je učinio da mojim telom prođe nalet dobro poznate energije.

Drhtavim korakom sam se približila njegovom krevetu i stala u domet njegovog pogleda. Pažljivo sam uzela njegovu ruku u svoju i isprepletala naše prste kao i svakog dana, a ovoga puta on mi je uzvratio.

"Tifani..." -Čim sam čula kako izgovara moje ime suze su same potekle niz moje obraze, a osmeh mi je ozario lice.

"Ostavićemo vas same." -Maja je rekla ustajući iz svoje stolice, a Metju i Ava su je pratili. Njih troje su mi uputili osmehe pre nego što su izašli i na tome sam im bila beskrajno zahvalna.

"Da se nisi usudio da me ikada više ostaviš onako..." -Rekla sam, a suze koje sam sve ovo vreme potiskivala su potekle.

"Nikada više." -Obećao mi je, a ja sam osetila njegovu slabašnu ruku na mom obrazu i privila sam je bliže sebi. Toplina njegovog dlana je činila da se osetim tako sigurnom i spokojnom.

"Izvini, ja sam kriva za sve ovo... Nisam trebala postupiti onako impulsivno, zasluživao si šansu da mi objasniš situaciju..."

"Nisi ti kriva, razumem te. Još na početku si mi jasno stavila do znanja da nema drugih žena pored tebe." -Našalio se i time učinio da sve moje brige i tuga nestanu.

"Nema." -Uzvratila sam mu osmehom.

"Bolje je da razgovaramo kada se odmoriš, sigurna sam da si umoran."

"Nisam umoran, želim da razjasnimo neke stvari kao i ti. Šta ćemo sada da radimo?" -Uozbiljio se i time me zbunio.

"Na šta tačno misliš?"

"Tifani, predamnom je dug put pun neizvesnosti i razumeću ukoliko ne želiš više da budeš sa mnom, postoji šansa da i pored operacije nikada ne prohodam. Ti zaslužuješ nekoga ko može da parira tvojoj vatrenoj ličnosti, a ne nekoga kome je potrebna dvadeset četvoročasovna nega..."

"Konrade Stoun, ne želim da te ikada više čujem da izgovaraš takvu glupost. Ja ostajem pored tebe šta god da se dogodi, ti si još uvek osoba koja je osvojila moje srce i ništa to ne može promeniti."

"Ali Tifani..." -Pokušao je da se pobuni, ali sam ga odmah prekinula. 

"Želiš li ti mene pored sebe?" -Bila sam direktna, mnogo nam se toga izdešavalo i morala sam prihvatiti mogućnost da me on više ne želi.

"Tifani, nije stvar u tome da li ja želim tebe pored sebe, već u tome šta je dobro za tebe. Ne mogu staviti toliki teret brige i neizvesnosti na tebe."

Bolelo me to što je uopšte i pomislio da bih ga ostavila zbog toga, nas dvoje definitivno moramo početi više da razgovaramo. Dosta je bilo sa maskama nedodirljivih i rezervisanih osoba, jer pored one vatrene strasti koju osećamo jedno prema drugome moraćemo da naučimo i da budemo iskreni ukoliko planiramo da ovo funkcioniše.

"Konrade, to nije odgovor na moje pitanje."

"Ti si jedina kojoj za rukom polazi da me pošalje na sam kraj pakla i razbesniš me kao niko, ali i da me učiniš najsrećnijim i  najvoljenijim muškarcem, a sve to uspevaš da učiniš u istom prokletom danu. Šta ti misliš, koji je moj odgovor?"

"Ne znam, Konrade. Želim da ga čujem." 

"Doći ćeš ti meni glave, ali ne mogu bez tog tvog prkosa i tog vitkog tela." 

"Zapamti šta si rekao, jer ti je sada svaka nada da me se rešiš propala. Od sada pripadaš samo meni i mogu te jedino deliti sa porodicom, na druge žene možeš da zaboraviš..."

"Zašto imam osećaj da mi nešto prećutkuješ?"

"Ne znam o čemu pričaš, rekla sam sve što sam imala." -On je još uvek definitivno bio preslab od operacije da bih mu saopštila da će biti otac.

"Pominješ mi porodicu i govoriš mi da pripadam samo tebi. Šta se dešava sa tobom?"

"Ništa Konrade, samo sam srećna što si mi se vratio." -Osmehnem mu se, ali ga to nije uverilo.

"Nije to u pitanju, čudnija si nego inače. Tifani, da ti nisi...?" -Uozbiljio se i pogledao me tim njegovim prodornim pogledom koji nisam mogla slagati.

Zašto je morao biti toliko pametan?

"Jesam Konrade, postaćeš otac." -Kada sam ovo rekla usledila je neprijatna tišina i ja sam na trenutak pomislila da je besan, jer je njegovo lice postalo bezizražajno.

"Znam da nismo ovo planirali i da ti nisi želeo porodicu, ali ja ne mogu ubiti naše dete..." -Slobodnu ruku sam spustila na svoj stomak.

"Hajde odmakni se malo od mene i dopusti mi da te vidim celu." -Nasmešio mi se i ja sam mu ispunila želju, jer on nije mogao da se pomera.

Ni jedno od nas se nije usuđivalo da prekine tišinu koja je nastala i jednostavno smo se samo posmatrali; on je zamišljeno gledao u moj stomak, a ja u njega pokušavajući da shvatim o čemu razmišlja.

"Moraću brzo da se vratim na svoje noge, jer to dete neko mora naučiti sportu." -Na Konradovom licu se pojavio široki osmeh.

"Nisi ljut?"

"Tifani, upravo sam shvatio dve stvari; prva je da je život prekratak da bih ga traćio, a sa obzirom na situaciju u kojoj se nalazim, druga je da će pored mene, bez obzira na okolnosti, uvek biti samo porodica. Dakle želim tebe i tu bebu u svom životu."