TIFANI

Bila sam besna kao nikada do sada, uzela sam tri dana odmora jer mi se prijateljica sa faksa udaje i ja sam jedna od deveruša; ali sam primila poziv od direktora bolnice i moji planovi su se tek tako morali promeniti. Nervozno grizem usnu dok gledam u direkora i razmišljam koliko mrzim Konrada Stouna.

Taj muškarac se ponaša kao da poseduje sve nas, a to mu polazi za rukom. Nikada u svojoj karijeri nisam doživela ovakvo nepoštovanje, a trenutno su mi svi za to bili krivi. Provedem pola života među knjigama da bi me na kraju kontrolisao čovek koji od znanja ima samo ono o reketu i udaranju loptice.

Naravno da je Konradov brat morao biti operisan kao prijoritetan pacijent, a ja sam već pola sata slušala koliko je on bitan donator ove bolnice. 

Da sam jednom u životu odbila da činim Zaku usluge, sada bih bila u kupovini i tragala za odgovarajućom haljinom za venčanje. Nisam bila neki ljubitelj velikih proslava, ali želela sam da budem uz Laru; jer je nisam videla više od dve godine. 

Kada direktor završi svoj monolog ja prva izađem iz njegove kancelarije i odem da vidim kako mogu biti od koristi, jer definitivno ne planiram da ceo dan provedem pored jednog razmaženog tinejdžera. Pitam medicinsku sestru da li sam nekome potrebna, a ona mi sa osmehom odmahne glavom. Pošto sam u timu lekara Metjua Stouna on je u naredna dva dana moja jedina odgovornost, a načula sam da je Konrad imao smelosti da umeša prste u sve to.

Ljutito odšetam do svoje kancelarije i odlučim da završim svu papirologiju koju sam do sada odlagala, a nakon toga pozovem prijateljicu i obavestim je da ću propustiti njeno devojačko veče. Ona se iskreno rastuži, ali me ne osuđuje jer je i sama lekar. Posle kraćeg razgovora obećam joj da ću nekako stići na venčaje i bacim se u potragu za avionskom kartom. Kada je pronađem zadovoljno se osmehnem i krenem da posetim mladu tenisersku nadu.

Pokucam na vrata njegove bolničke sobe prolazeći pored uniformisanih uškaraca koji me pozdrave klimanjem glave,  tiho se pomlim da Konrad nije sa njim, a moje molitve ipak budu uslišene. Pronađem ga kako nervozno lista kanale na TV-u i pozdravim ga, a on mi se odmah zavodnički nasmeje. Soba je toliko puna raznoraznoz cveća da se osetim kao da sam ušla u cvećaru.

"Doktorka, mogu Vam reći da bi mi prijalo neko društvo." 

"Ne sećam se da sam skoro videla sobu sa ovoliko cveća."

"Svi članovi mog tima su poslali po jedno, moja povreda im je dala slobodno vreme koje verujem da će dobro iskoristiti." -Nisam mogla da ne primetim tugu u njegovim očima koju je pokušavao da prikrije smehom.

Razumela sam poruku između redova, svi su poslali glupo cveće, ali niko se nije udostojio da ga poseti, jer je on za sve njih bio samo izvor prihoda.

Koliko god sam želela da ga smatram razmaženim, on to nikako nije bio. Taj njegov osmeh i detinjasto lice bilo je teško ne voleti; a sem toga podsećao me na moju letnju avanturu. Trenutno sam mrzela samo njegovog starijeg brata, a on nije bio nikako kriv zbog toga. Njemu ću pružiti najbolju moguću negu, ali ne iz razloga što nam je direktor to naredio; već zbog toga što sam želela da mu pomognem kao i svakom drugom pacijentu.

"Otkud to da si sam?" -Iskreno se iznenadim, jer tinejdžeri obično dovode mnoštvo prijatelja da ne bi bili sami, a bolnica se ne buni sve dok im roditelji imaju duboke džepove i ne prave probleme.

"Imam dva telohranitelja koja ste verovatno sreli, a oni nisu neko društvo pa sam ih izbacio napolje. Majku sam poslao da se odmori, a Konrad je po običaju ne znam ni ja gde."

Uvidim da Konrad i on nemaju neki odnos, jer Konrad nije bio tu ni kada smo ga primili u bolnicu; ali pored svog odsustva moram priznati da se potrudio da mu brat dobije najbolju moguću negu.

"Mogao si pozvati neke prijatelje, znam koliko može biti dosadno po ceo dan sedeti u bolničkoj sobi."

"Svi moji prijatelji se sada pripremaju za predstojeće mečeve, a to bih i ja radio da se moj brat ne meša u sve što ga se ne tiče."

"Znači mrzimo tvog brata." Nasmejem se pre nego što nastavim. -"Znam da to ne želiš da razumeš, ali ukoliko bi odbio operaciju to bi imalo ozbiljne posledice ne samo po tvoju karijeru već i po kasniji život. Za oko tri meseca ćeš moći ponovo da se takmičiš."

"Kako god." 

Poželim da ga upitam za prijatelje iz škole, a onda se setim da sam pročitala da se čitavu srednju školu školovao kod kuće da bi više vremena mogao posvetiti treninzima. Ne znam iz kog razloga, ali sažalim se na dečka ispred sebe i smestim se u stolicu pored njegovog kreveta. 

"Zar na TV-u nema ničega zanimljivog?"

"Ne, jer na svakom kanalu vidim nešto vezano za turnir na kojem sam trebao da učestvujem." -Primetim da se rastužio.

"Sigurna sam da možemo da dođemo do nekog pregovora." -Osmehnem mu se.

"Slušam Vaše uslove."

"Ukoliko me pustiš da te pregledam i uzmem ti uzorak krvi bez zanovetanja, mogu ti neko vreme praviti društvo."

"Ja ću posle svega ovoga izgledati kao narkoman." -Snuždio se.

"Seti se našeg dogovora."

"U redu." -Nevoljno pristane, a ja prikupim sve što će mi biti potrebno.

Pregledam ga i onda pređem na onaj deo koji znam da mrzi.

"Zašto si se odlučio da budeš sportista?" -Odvlačim mu pažnju pitanjem.

"Knjige i ja se nikada nismo zaista slagale, a oduvek sam imao sklonosti ka sportovima."

"Zašto baš tenis? To traži mnoga odricanja..."

"Detinjasta želja da dokažem da mogu biti bolji od brata, ispostavilo se da imam talenta i jednostavno sam nastavio da ga usavršavam treniranjem. Još uvek sam ja daleko od toga da budem najbolji, ali verujem da ću to jednog dana uspeti."

Sviđala mi se njegova ambicioznost jer sam je i sama imala, a verujem da će ovaj dečko postići dosta u životu. Jedino mi se nije dopadalo što je uživao u zavođenju mlađih medicinskih sestara, jer sam stekla utisak da mu je to jedan od hobija.

"Sada si slobodan da biraš film." -Osmehnem mu se i odnesem medicinskoj sestri uzorak njegove krvi, a zatim je zamolim da ga odnese u laboratoriju.

"Kakve su šanse da Vas ubedim da kažete da nisam zdrav za operaciju?"

"Nikakve, mlad si i brzo ćeš se oporaviti. Ne treba ni da ti govorim koliko će ti lakše biti da se nakon toga vratiš treniranju i nastaviš ka svome cilju."

"Nemate ništa protiv da gledamo horor?"

"Rekla sam ti da izbor prepuštam tebi." -Ponovo sam se smestila u stolicu, a on je pustio film.

Negde na pola filma jedna od bolničarki je ušla donoseći Metjuovu večeru, a on je zapanjeno gledao. Moram priznati da sam ga razumela, jer hrana nije izgledala ni malo privlačno. Zaista ne znam ko je zadužen za smišljanje ovih obroka i ne bih da se mešam u ono što me se ne tiče.

"Šta je ovo pobogu?!" -Pogled mu je prelazio sa poslužavnika na mene.

"Tvoja večera, počni da jedeš."

"Ne pada mi na pamet da ovo jedem, pa na šta ovo liči?!" -U ruku je uzeo nešto što je trebalo da predstavlja žele. 

"Ja ovo neću jesti." -Demonstrativno je odmahnuo glavom.

"Metju, ovo ti je poslednji obrok pred operaciju, a ukoliko sada ne budeš jeo ostaćeš gladan jer ti kasnije niko neće smeti doneti hranu." -Objasnim mu kao malom detetu.

"Lako je Vama da to kažete, garantujem da ste pre ovoga uživali u nekom ukusnom obroku."

"Hajde sportisto, ne možeš očekivati da budeš najbolji ukoliko ne možeš da izdržiš jedan bolnički obrok."

On popusti i nevoljno pojede obrok, a ja negde pred kraj filma primetim da je zaspao i pokrijem ga. Ugasim TV i polako zatvorim vrata nakon čega krenem ka svlačionici jer mi je radno vreme isteklo. 

Telefon mi zazvoni i ja se javim na nepoznati broj.

"Gospođo Voren, zovem da Vas obavestim da je došlo do greške u sistemu i da nemamo više karti za sutrašnjilet za Boston."

"Kako mislite da nemate više karti za Boston?! Ali ja moram da budem tamo prekosutra!" -Iznervirano viknem na radnika sa kojim sam razgovarala.

"Žaista mi je žao, gospođo." -Kaže i prekine mi vezu.

Toliko sam pobesnela razmišljajući šta bih sada trebala da radim da sam se sudarila sa nekime.

"Oprostite." -Odmah se izvinim i osetim opojni miris muškog parfema.

Podignem pogled i susretnem se sa tim plavim očima. Odmah se odmaknem od Konrada, a to mu odmah izmami osmeh. 

"Ideš u Boston?" -Upitno me pogleda.

"To se tebe ne tiče, ali izgleda da ću zbog tebe propustiti venčanje najbolje prijateljice!" -Viknem na njega, jer je on bio uzrok svih mojih problema. Nastavim put ka svojoj kancelariji, ali me njegov stisak na nadlaktici spreči u tome.

"Čekaj Tifani, ne želim da se svađam. Žao mi je što smo onako započeli i nisi ono zaslužila, u poslednje vreme sam rastrzan na sve strane." -Ostanem iznenađena njegovim rečima.

"Nema potrebe da mi se izvinjavaš, samo te molim da me se kloniš."

"Želeo sam da te pitam kako je Metju? Mogu li da ga vidim?"

"Za to si zakasnio jer je zaspao. Ne znam zašto mi uopšte postavljaš ta pitanja, kada ti je direktor bolnice dao zeleno svetlo da se ponašaš kako god ti se prohte. Što se tiče prvog pitanja, kako bi se ti osećao da ceo dan provedeš zatvoren u četiri zida bez i jednog poznatog lica?" -Nisam mogla, a da ga ne prostrelim pogledom.

"Imao sam neki problem na poslu koji sam morao odmah da rešim..."

"Nemoj meni da se pravdaš, meni tvoje objašnjenje ne znači ništa; ali onom tinejdžeru je danas trebala podrška starijeg brata." -Videla sam krivicu u njegovim očima.

Osetim neku vrstu zadovoljstva i nastavim ka svlačionici kada skloni njegovu ruku sa moje.

"Možda mogu da ti pomognem oko tog leta." 

"Ne treba mi tvoja pomoć." -Kratko ga odbijem.

"Prihvati to kao moje izvinjenje za juče i zahvalnicu što ćeš pomoći mom bratu."

"Hvala, ali ne hvala."

"Makar razmisli o tome i daj mi odgovor posle Metjuove operacije." -Dobaci za mnom.

________________________________________

Kako vam se dopada novi cover? ❤