TIFANI

Istegnem se pre nego što posle još jedne neprospavane noći uđem u operacionu salu. Pola noći sam provela tragajući za avionskom kartom, ali je na kraju ipak nisam pronašla; a najgore od svega je bilo to što sam neko vreme zaista razmatrala Konradovu ponudu. Volim Janu kao sestru i zaista želim da budem pored nje kada stane na ludi kamen.

Karijere su nas odvele na različite delove države, ali ja sam je i dalje beskrajno cenila. Bile smo nerazdvojne kroz čitavo školovanje i želela sam da joj se na neki način odužim za to. Želela sam da je vidim u venčanici i podelim njenu sreću, ali zbog Konrada to izgleda ipak neće biti moguće.

Proverim svu opremu i bacim pogled na sat, za par minuta bi trebalo da dovedu Metjua. Nakratko porazgovaram sa prisutnim članovima tima, ali ni posle desetak minuta ne vidim medicinske sestre sa Metjuom. Bila sam sa njim pre nekih sat vremena i nije bilo nikakvih problema, tako da zaista ne znam zašto kasne.

Čujem otvaranje vrata i odmah se okrenem ka njima, ali ugledam samu medicinsku sestru.

"Operacija je otkazana, pacijent je povukao pristanak." -Kratko nas obavesti pre nego što izađe.

Molim?!

Prisutne sestre i hirurg samo slegnu ramenima, a na njihovim licima ugledam dozu olakšanja jer će ipak imati slobodno pre podne.

"Molim Vas da sačekate, dajte mi dvadeset minuta da vidim o čemu se radi." -Zamolim prisutne, jer ne razumem čemu ovakva nagla promena.

"Doktorko Voren, imate tačno dvadeset minuta, jer moje vreme je dragoceno." -Ortopedski hirurg sa komplekskom Boga mi uputi jedan prekorni pogled. Čovek je zaista veliki stručnjak, ali me njegova ličnost blago rečeno iritira.

Skinem rukavice i masku, nakon čega ih bacim u korpu i potrčim ka sobi u kojoj je smešten Metju. Trebala sam da se obradujem kao i ostali što ću imati slobodno pre podne, ali ja sam jednostavno želela da pomognem tom momku.

Uđem u njegovu sobu bez kucanja i tamo me dočeka opšti haos.

"Kako misliš nećeš na operaciju?!" -Konrad besni na mlađeg brata.

"Eto tako neću, ne možeš me naterati!" -Metju mu isto tako odvrati.

"Molim vas da se obojica smirite i da porazgovaramo..." -Ugledam suze u očima njihove majke, ali se oni ne obaziru na nju.

"Metju, ne mogu da verujem koliko si neodgovoran!" -Konrad nastavlja da besni, a Metju da pakuje svoje stvari. Da soba nije zvučno izolovana, mislim da bi se sprat tresao zbog njihove galame.

"To svakako nije tvoja stvar, ovo je moje telo i imam pravo da sa njim radim šta hoću!"

"Ti si jedno razmaženo derište!"

"Derište koje je punoletno i koje ti više ne možeš da kontrolišeš!"

"Ne budeš li prihvatio operaciju, pobrinuću se da ne kročiš više nogom na teren!"

"Možeš probati, ali zaboravljaš da mi tvoje izdržavanje više nije potrebno!"

"Deco..." -Njihova majka je izgledala slomljeno.

"Tišina! Ovo je bolnica!" -Viknem da zadobijem njihovu pažnju, a u sledećem trenutku me identična dva para plavih očiju prostrele pogledima.

"Može li mi neko reći šta se ovde dešava?" -Spustim glas kada vidim da me slušaju.

"Predomislio sam se, ne želim operaciju, jer ne mogu da propustim predstojeći turnir." -Metju slegne ramenima.

"Ma ti nisi u stanju ni reket da držiš!" -Konrad još jednom vikne, a zatim se okrene ka meni.

"Daj mu nešto za smirenje, ja ću potpisati sve potrebne papire."

"Konrade i da mogu to da uradim , ne bih to učinila."

"Možete li nas vas dvoje ostaviti, želim da razgovaram sa Metjuom?"

Po Konradovom izrazu lica vidim da je želeo nešto da mi odbrusi, ali ga je majka zaustavila u tome. Ona je prva izašla, a on je nevoljno pratio.

Osetim se kao porodični terapeut ove porodice, jer oni izgleda bez vike i svađanja ne znaju ni da razgovaraju.

"Doktorka, neću se predomisliti. Nema načina da me odgovorite." -Metju kaže i ne pogledavši me nastavljajući da pakuje stvari.

"Nisam tu da te odgovaram, već da razgovaram sa tobom. Samo želim objašnjenje zašto si se predomislio."

"Jel ti potrebna pomoć oko pakovanja?" -Pitam ga.

Njemu je potrebno da se oseti kao da ima kontrolu nad situacijom, a ne kao da ga neko neprestalo kontroliše; zbog toga i jeste ovoliko tvrdoglav i prkosan. Videla sam koliko je njegov brat zabrinut za njega, ali on definitivno nije to iskazivao na pravi način.

"Našao sam neki fizikalnu terapiju koja može pomoći. Oporavak će trajati duže, ali neću morati da propuštam turnir."

"Ne osuđujem te, ali to je šest meseci mučenja i bola, bez garancije da će ti se ruka oporaviti. Mnogo više ćeš se mučiti nego sa operacijom."

"Meni je ovaj turnir jako bitan."

Nije to govorio pre sat vremena, nešto se moralo dogoditi da bi promenio odluku.

"Čekaj, jel se ti to plašiš?" -Okrenem se ka njemu i pogledam ga u oči.

"Ne, nego želim da se vratim na teren." -Prebrzo odgovori i ja shvatim da sam pogodila. 

Kako ranije nisam shvatila da ga je sramota da prizna da se plaši? Moram priznati da me je vešto zavaravao njegovim osmehom, ali ipak je on bio neko ko se pravio nedodirljivim.

"Nije sramota plašiti se, svi se nečega plaše. Hajde reci mi šta te muči i ja ću pokušati to da rešim." -Osmehnem mu se.

"Čega se onda Vi plašite?" -Iznenadi me pitanjem.

"Nije reč o meni..."

"Onda ni ja ne želim da razgovaram."

"Plašim se samoće."

"Ne verujem Vam, to kažete samo da biste me nagovorili da razgovaram."

"Želeo si odgovor, dobio si ga." -Još uvek ne mogu da verujem da me je nagovorio da mu odgovorim na ono pitanje.

"Vi ste zaista bili iskreni? Ne mogu da verujem... Privlačna i uspešna žena kao što ste Vi se plaši samoće?" -Ugledam osmeh na njegovom licu.

"Ja ne osuđujem tebe, ti ne osuđuješ mene."

"Plašim se da se posle toga ne bih mogao vratiti treniranju, šta ako nešto krene naopako? Ja to ne bih podneo, tenis je moj život."

"Metju, to  je rutinska operacija i komplikacije su minimalne, a ono što dobijaš posle toga je vraćanje na teren. Sa fizikalnom terapijom bi samo odlagao neizbežno. Ja mogu da ti obećam da ću biti pored tebe i da ću se truditi da sve ovo za tebe bude što bezbolnije; pa da me za par meseci pozoveš na neki turnir."

"Ozbiljno biste došli?"

"Pa ako bi mi obezbedio karte sa odgovarajućim mestima... Verovatno bih."

Nisam bila ni malo profesionalna, ali želela sam da mu pomognem, jer je on bio izgubljeni tinejdžer kome je bila potrebna podrška.

"Neće boleti?" -Još jednom me molećivo pogledao.

"Zar mi ne veruješ?"-Nasmejem se.

"Ne bih se usudio."

"Sad oblači tu pidžamu, dok ja nađem saglasnost." 

Na njegovom licu ugledam blagi osmeh i izađem iz sobe gde me dočekaju Kodrad i njegova majka.

"Šta je bilo?" -Konrad prvi  progovori.

"Pristao je, ali mislim da je najbolje da mu sada pružite prostora."

"Ako tako kažete..." -Videla sam bol i zabrinutost u očima te žene. Ipak joj je Metju dete. Konrad se nije slagao sa tim, ali je na kraju morao popustiti.

Uzmem jednu saglasnost i zamolim sestru da obavesti odeljenje hirurgije da stižemo za par minuta, a nakon toga se vratim u Metjuovu sobu i pronađem ga kako zamišljeno sedi na krevetu.

"Spreman?" -Upitam ga, a on mi u odgovoru samo klimne glavom. 

Pružim mu saglasnost koju on potpiše, a nakon toga ga povedem ka hirurgiji. Trudeći se da mu razgovorom skrenem pažnju od situacije. Problem nastane kada zamolim medicinsku sestru da ga uvede u salu dok se ja pripremim, a on odbije i zatraži da ostane sa mnom. Duboko udahnem ne verujući šta sam dopustila i nastavim sa pripremama dok on stoji pored mene kao izgubljeno dete.

Uvedem ga u salu i pomognem mu da legne, a zatim se smestim na svoje mesto. Hirurg na kratko popriča sa njim, dok ja sve pripremim.

"Jesi li spreman?" -Pitam ga, stavljajući mu masku.

"Hoćete li biti tu kada se probudim?"

"Hoću, a sada broj unazad od deset za mene." -Kažem mu, a on me pre nego što zaspi uhvati za ruku i stegne je.

Obavim sve što je do mene, a nakon toga obavestim hirurga da može početi. Posle nekih sat vremena operacija je bila gotova, a ja sam ostala uz Metjua dok ga nismo smestili na intenzivnu negu. Dala sam medicinskim sestrama par uputstava vezanih za njegovu terapiju i zamolim ih da me obaveste ukoliko se probudi pre nego što se vratim, a onda sam krenula ka čekaonici da porazgovaram sa njegovom porodicom. Hirurg je to već obavio pre mene, ali i ja sam žellela da ih vidim.

Odmah mi pažnju privuče muškarac u poslovnom odelu hladnog izraza lica. Čak ni u ovakvim situacijama, on nije pokazivao bilo kakvu emociju. Pored njega sam videla zabrinutu majku i devojku u ranim dvadesetim godinama.

"Kako je moj sin?" -Sve troje ustanu kada me primete, ali Olga prva progovori.

"Trenutno je na intenzivnoj nezi, ali čim se probudi ja ću Vas obavestiti." -Iskreno im se osmehnem.

"Hvala Vam na svemu, mnogo ste učinili za nas."

"Samo radim svoj posao." -Ostavim ih same i uputim ka kantini jer umirem od gladi.

Uzmem neki sendvič i kafu, a zatim se smestim za prvi slobodni sto. Pre nego što uzmem prvi zalogaj, neko se smesti u stolicu do mene i zapljusne me miris dobro poznatog parfema.

"Jesi li razmislila o mojoj ponudi?" -Obrati mi se njegovim dominantnim glasom.

"Brat će ti biti dobro, nema potrebe da se brineš." -Podrugnem mu se, a on me počasti osmehom od milion dolara.

"Nema, jer sam ga ostavio u najboljim rukama." 

"Nema šanse da ću prihvatiti tvoju pomoć."

"Tifani, ja svakako moram da idem za Boston. Prihvati to kao moju zahvalnost."

Želela sam da ga odbijem, ali mi je ponestalo opcija. Ne želim da budem ni u istoj prostoriji sa njim duže nego što moram, ali obećala sam Jani da ću nekako stići na njeno venčanje. Dugujem joj to posle svega što je učinila za mene tokom prethodnih godina.

"Da čujem šta očekuješ za uzvrat?"

"Ništa, idemo do Bostona i to je to." -Nisam mu baš poverovala.

"Držim te za reč." -Popustim jer znam da let traje svega sat vremena.

"Daj mi adresu i pokupiću te u šest."

"Dobar pokušaj, ali ti moju adresu nećeš dobiti. Naći ćemo se na aerodromu."

"Kako želiš." -Primetim zlobni osmeh na njegovim usnama, a nakon toga me ostavi da uživam u svom obroku.

Koliko samo mrzim tu njegovu umišljenost, ponaša se kao da je ceo svet njegov; a takve muškarce mrzim. Neosporivo je da ima telo za poželeti i da mu se žene bacaju pod noge, ali njegova ličnost je užasna. Hladan i nedodirljiv, takav je Konrad Stoun.

Vratim se na odeljenje intenzivne nege kod Metjua, jer planiram da održim svoje obećanje; a on  nedugo zatim dezorjentisano otvori oči. Dam mu par minuta da se sabere, a nakon toga ga pregledam.

"Je li te šta boli?" -Upitam ga jer vidim da zabrinuto gleda u fiksiranu ruku.

"Ne, ali da li ovo treba ovako da izgleda?"

"Da, nemoj se brinuti, operacija je prošla baš onako kako smo očekivali. Uskoro ćeš moći da se vratiš iscrpljujućim treninzima." -Osmehnem mu se i to ga malo opusti.

"Idemo da te premestimo u tvoju staru sobu, porodica ti je zabrinuta."

"Sigurno..."

"Kada sam bila sa njima videla sam i neku visoku plavušu."

"Zar je i Ava stigla? Ali ona studira u Italiji..." -Obradovao se.

Možda sa Konradom nije imao neki odnos, ali se zato sa sestrom odlično slagao. Što je bilo lako da se zaključi iz načina na koji je pričao o njoj i zabrinutom zagrljaju koji mu je pružila čim ga je videla. Ostavila sam ga sa porodicom i nakon presvlačenja krenula sam kući da se pakujem za predstojeći let.

Spakovala sam samo najosnovnije stvari i jednu od neotpakovanih haljina koje sam nedavno kupila, nisam baš nju  planirala da nosim, ali nisam imala vremena da sada brinem o tome. Haljine za deveruše nam je obezbedila Jana, ali za večernju žurku ćemo ipak morati da se presvučemo.

Već u šest sam bila na aerodromu, a nakon par minuta mi je prišao čovek koga sam prepoznala iz Konradovog obezbeđenja.

"Gospođice, pratite me." -Poveo me ka prolazu na kojem je velikim slovima bilo ispisano VIP. Predala sam dokumenta kontroli, a oni su mi ih ubrzo vratili i poželeli prijatan let.

Negde kroz razgovor sam shvatila da ću putovati privatnim avionom i malo mi je falilo da ne zapitam one radnike da li se šale sa mnom, ali sam na pisti ugledala avion na kome je velikim slovima pisalo Konradovo prezime. Kroz misli mi samo prođe moj auto za koji sam štedela preko tri godine. Koliko sportisti u stvari zarađuju?

"Poranila si." -Konrad me bez pardona odmeri kada me ugleda.

"Jesam, možemo li da krenemo?"

"Naravno, posle tebe Tifani." -Osmehne mi se i propusti me da idem ispred njega.

U šta li sam se ja to upustila? Imam osećaj da će me Janina svadba skupo koštati...